Izvor: Magyar Szó, 23.Mar.2015, 09:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravi cipele i sa 88 godina
U industrijskom razvoju Zrenjanina, starom više stotina godina, veliku ulogu su odigrali mali preduzetnici, odnosno zanatlije. Uprkos trenutnoj privrednoj krizi i teškoćama sa kojima su se morali suočiti u protekle dve decenije, još uvek postoje majstori koji neguju ovu tradiciju. Zanatlije mađarske nacionalnosti iz Zrenjanina su pre godinu dana osnovali i udruženje.
Predsednik udruženja, Ferenc Šimon, je izjavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << da u Zrenjaninu i okolini trenutno radi više od 40 mađarskih zanatlija i preduzetnika, ali su samo njih 24 članovi udruženja. Udruženje je osnovano u cilju da bi se pomoću preduzetnika privukli investitori u regiju, ali i u cilju zajedničkog nastupa na međunarodnom tržištu, izložbama i međunarodnim konkursnima. Cilj mađarskog privrednika je prvenstveno da bude uspešan, ali i da služi opstanku mađarskog življa, stvaranjem novih radnih mesta i na druge načine.
U današnje vreme je skoro neznatan broj onih koji rade kao zanatlije u tradicionalnom smislu te reči. Jedna od ovakvih porodica u gradu na obali Begeja je porodica Lošonci, koja decenijama živi od pravljenja cipela. U najvećem banatskom gradu je nekada bilo četrdesetak obućara, dok su danas Lošoncijevi jedini koji se bave tim zanatom. Čika Janoš Lošonci, osnivač radionice, sa 88 osam godina još uvek svakodnevno radi, sa svojim unukom Ištvanom mesečno naprave po 2030 pari unikatnih cipela. Rade sve ručno, ako je potrebno, po meri, uvažavajući želje naručioca. Ponekad im pomogne i Ištvanova majka.
Porodičnu tradiciju nastavlja Ištvan koji ne planira da u inostranstvu potraži nov život. Kaže da je odrastao u obućarskoj radionici, i već je kao učenik osnovne škole govorio da želi biti obućar, a kada je završio školovanje odmah je otišao u radionicu.
Čika Janoš je tokom drugog svetskog rata tri godine radio kao pomoćnik, 14 časova dnevno. Kaže da tada nije bilo ni škole, ni godišnjeg odmora. U penziju je otišao nakon 54 godine rada, ali još i danas provede više sati u radionici. Njegov moto je da je „obućarstvo dobar zanat, leti je čovek u hladovini, zimi na toplom – a cipele su ovek potrebne“.
Nakon vojske se doselio u Zrenjanin gde je radio po firmama, a osamostalio se 1953. godine. Kaže da je prvih tri ili četiri godine bilo teško, ali se uvek trudio da napreduje u svojoj struci, nikad nije bio zadovoljan sa postignutim znanjem i ubeđen je da uvek postoji lepše i bolje. Bio je među prvima u Zrenjaninu koji su počeli praviti ženske cipele sa štiklama, i seća se vremena kada su pred njegovom radionicom ljudi stajali u redu. Naravno, nije uvek bilo lako zadovoljiti zahteve mušterija.
- Bio je kupac koji se naljutio i rekao da nikad neće više doći u moju radnju, jer sam ga stalno uveravao da će do sledećeg puta biti gotove njegove cipele. Rekao je da će doći još jednom, i ako ni tada ne budu gotove, nikad više neće preći moj prag. Zbog toga sam te cipele pravio sa još više pažnje. Kada su cipele bile gotove, on ih je probao i rekao: „majstore, sve vam praštam“, priča čika Janoš.
