Izvor: BeautifulSerbia.info, 29.Okt.2011, 19:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od naive, preko pašnjaka, do naučenjaka, pa do Trofeja na obodu Carske bare

Piše: Slobodan Ogrizović
Da bi neko razumeo otkud ovako psihodeličan naslov putopisa, morao je prethodno da prođe istim putem kao mi, tj. da napravi izlet u Kovačicu i Idvor, da zatim ruča u restoranu Trofej, i na kraju malo prošeta kroz, tj. pored Carske bare, prirodnog rezervata i močvarnog područja blizu Zrenjanina.
Povod za izlet bio je jedan, ranije zakazani, slavljenički ručak u (prilično poznatom?) restoranu Trofej, na nekih desetak kilometara od Zrenjanina, kod skretanja za Carsku baru. U okviru restorana nalazi se i mali zoološki vrt sa nekoliko životinjki, od kojih je glavna zvezda mrki medved po imenu Miša. Tu je i parkić za decu, mogućnost da se malo jašu konji (a i jedan poni je u ponudi), uglavnom, sve ono što doprinosi da se osećate dobro ako dođete sa celom porodicom. Ovde smo inače već bili pre tri godine, i moram da primetim da bih po usluzi i hrani, a i muzici, prednost dao 'tadašnjem' Trofeju. Ali možda smo bili mlađi, možda smo bili i gladniji, pa nam je sve to izgledalo drugačije (čitaj: bolje).
Posle ručka svratili smo do Carske bare, rezervata od oko 1.700 hektara, koji obuhvata Carsku, Perlesku i baru Tiganjiku, kao i staro korito Begeja. Ako stignete pre četiri sata, možete uhvatiti poslednju turu brodom po bari (jezeru, močvari...), a ako zakasnite, ne gine vam šetnja zemljanom stazicom kroz šumu. U međuvremenu, za ove tri godine desila se i ekonomska kriza, pa je i šetnja počela da se naplaćuje. Ali ako će to da pomogne očuvanju ove divne prirode, neka bude.

Inače, do 'ulaza' u Carsku baru smo došli negde oko pet po podne. Ne može se reći da nas domaćini nisu upozorili da su u okolini bare viđeni izvesni komarci, ali smo ipak kupili karte i krenuli u šetnju (trebalo je prošetati 'trofejni' ručak). Posle nekih 10-15 minuta borbe, mahanja rukama i nogama, i neuspešnih eskiviranja carskih ujeda carskih komaraca, morali smo da se predamo i vratimo do kola. Dakle, ne (!) ovamo predveče, ili barem ne bez sredstava za mazanje 'a la' autan i slično. Mada mislim da one razularene komarce ne bi zaustavio ni bacač plamena.
Tako je završio naš izlet. A kako je počeo? Laganom vožnjom do Pančeva i kroz Pančevo, pravcem ka Kovačici. Da se razumemo, bilo nam je žao što smo samo projurili kroz Pančevo, iako tu ima štošta zanimljivo za radoznale putnike: Preobraženjska crkva (sa ikonama Uroša Predića), Rimokatolička crkva, šetnja pored Tamiša, a malo dalje (pet km od centra) je i manastir Vojlovica, iz daleke 1393. godine. Hteli ne hteli, obilazeći Pančevo videćete i rafineriju nafte i azotaru, i još svašta...

Put ka Kovačici je dobro obeležen, pa ako ne prolazite u vreme Slaninijade, i ne skrenete ka Kačarevu, brzo ćete stići do željene destinacije. Prolazite kroz Banat, i to kroz valjda najravniji deo ove ravnice. Baš ništa, čak ni neko brdašce da se pojavi, makar informativno.
Kovačica je naziv mesta i opštine koja se prostire od Tamiša na zapadu do Deliblatske peščare na istoku. Ne može se puno opština pohvaliti da na svojoj teritoriji ima i reku i pustinju! A da li ste znali da je Tamiš dugačak 359 kilometara? Od čega je 118 km u Srbiji, a ostatak u Rumuniji? Da je još neki kilometar, pa da i nju zovu 'reka od godinu dana', kao rečicu Vrelo kod Perućca koja, istina, ima malo veću dužinu (365), ali u metrima.
Za Kovačicu (opštinu) vele i da je to 'Vojvodina u malom', jer ovde žive i Slovaci, i Srbi, i Mađari, i Rumuni - koji čine oko 91 odsto ovdašnjeg stanovništva.

Ne treba posebno napominjati da je Kovačica centar naivnog slikarstva. Prateći putokaze, brzo se stiže do Galerije naivne umetnosti u Masarikovoj br. 65, u divnoj, kitnjastoj, plavo-belo ofarbanoj zgradi, čija vas kapija uvodi u slatko dvorište iz kojeg se ulazi kako u pomenutu galeriju, tako i u nekoliko manjih, prodajnih galerija naivne umetnosti. E sad, da li su i cene slika naivne, to procenite sami. Zavisi od toga koliko volite ovu vrstu slikarstva i da li ćete se zaljubiti u neku sliku.
Centralno mesto u Galeriji naivne umetnosti zauzima slika ogromnih dimenzija, koja je posvećena dvestogodišnjici od dolaska Slovaka u ove krajeve. Na slici se može pratiti cela istorija selidbi Slovaka iz svoje Slovačke, od starih austrougarskih imanja i dvoraca, preko brda i dolina, sve prateći Dunav - do Kovačice. A na centralnom mestu na slici nalazi se - ko drugi nego kovač, verovatno osnivač Kovačice, ili prvi gradonačelnik, možda prvi šerif... U svakom slučaju, prvi pobednik na lokalnim izborima.

Rekoše nam u galeriji da u slovačkoj ambasadi u Beogradu postoji jedno još veće, monumentalnije slikarsko delo, ali ono je proizvod šest slikara, a ne jednog - ali vrednog, kao što je bio autor ovoga dela u Kovačici.
U galeriji, otvorenoj davne 1955. godine, videćete dela najpoznatijih predstavnika slovačke naive sa naših prostora, i to Zuzane Halupove, Martina Jonaša i svih drugih slikara koji su stvarali u periodu posle Drugog svetskog rata. Njihove preteče bili su Martin Paluška i Jan Sokol.
Ako smem da primetim, dela novih naivaca (i naivki) iz Kovačice ipak (i samo ipak - sve je to stvar slobodne procene) nisu u ravni sa starim delima od pre pola veka. Možda je to i zato što više nema naivnih mladih generacija? Ako vam vreme dozvoli, obiđite i galeriju Babka, takođe u Kovačici, ali i galerije naivne umetnosti u obližnjim selima Padina i Uzdin.
Još malkice istorije, kad smo već ovde: Kovačica se prvi put pominje još 1751. godine, kada brojni srpski graničari iz nekadašnje Potisko-pomoriške oblasti dolaze na ove prostore. Ubrzo se formira i nemačko-banska vojna granica pa se Kovačica od 1767. naziva Antalfalva, po mađarski (Antalovo selo). Početkom 19. veka stižu i Slovaci. Oni, zapravo, krajem 18. veka stižu u Banat, a zatim veći broj slovačkih porodica iz Ečke, davne 1802. godine moli Ferdinanda I za dozvolu da se preseli u, tada prilično pustu, Kovačicu. Ne čekajući dozvolu, naselili su se i skućili, da bi, na način poznat i u naše doba, tokom 1803. godine, legalizovali svoje objekte, sve prema tadašnjem Zakonu o izgradnji objekata, kako je i red. Tada su započeli i proces konverzije zemljišta, koji je još u toku.
Elem, kako sam to već objasnio na početku putopisa, moralo se stići na ručak pa smo relativno brzo nastavili put, ne odvojivši za samu Kovačicu onoliko vremena koliko zaslužuje. Ali biće još prilike, do ovog mesta ima oko 50 kilometara, pa vam do njega treba isto vremena kao za prelazak Gazele u pet po podne.
Odavde smo dalje pratili put za Zrenjanin, ali ne preko Uzdina, Orlovata (rodnog mesta Uroša Predića) i Ečke, već prečicom, preko Idvora do Perleza. I dalje se ništa ne menja, svuda ravnica. Ako je neko nekada došao na ideju da je zemlja ravna, to mora da je bilo ovde.
Uzgred, u blizini Idvora se nalazi restoran Banatski salaš. Znate već - etno stil, dobra hrana, domaća, banatska, ali neće vam faliti ni roštilja. Pa ako niste planirali nešto drugo, nije loše ni da ovako zaokružite izlet: Pančevo - Kovačica - Idvor - Banatski salaš, pa kući zrenjaninskim putem.
Za kraj putopisa ostao je Idvor, kao centralni događaj današnjeg putešestvija i kao još jedna prilika da se setimo Mihajla Pupina. Idvor je jedno, k'o uslikano, banatsko selo. Ušorene kuće, a na svakoj banderi po jedna, tj. dve rode svijaju gnezda pa izležu idvorske rodiće. I tako svake godine.

Pošto skrenete sa glavnog puta (ka Perlezu) i prođete jedan kilometar, sa leve strane puta videćete rodnu kuću Mihajla Pupina. Kapija je bila širom otvorena pa smo, kao i svi turisti, odmah ušli unutra da malo razgledamo. Ubrzo se tu stvorio i gospodin Stevan Kapunac, direktor muzejskog kompleksa Mihajlo Pupin, koji pored kuće obuhvata još i muzej i veliki narodni dom. Stevan je direktor, kustos, vodič i sve što treba da bude da bi se gosti-turisti osećali prijatno.
Kuća jeste rodni dom našeg naučnika, ali stvari unutra nisu baš originalno njegove, već su to autentične stvari iz sredine 19. veka, kada je Mihajlo Pupin i rođen (9. oktobar 1854). Kada završite obilazak kuće i otpešačite još stotinak metara, sa desne strane puta videćete pomenuti narodni dom, ogromnu građevinu podignutu još u vreme druga Tita. Kako nam je ispričao naš vodič, na već izgrađeni (i već dovoljno veliki) narodni dom, 'pridodat' je još jedan deo, nešto kao idvorski 'Sava centar', a po projektu Bogdana Bogdanovića. Imalo se, gradilo se. Tako da danas u ovaj dom mogu da stanu svi stanovnici Idvora sa okolinom, skoro i cela opština Kovačica. Nažalost, i pored toga što je ovo rodno mesto Mihajla Pupina, i što postoji ovakav divan prostor, ovde se retko, da ne kažem nikad, održavaju kongresi, seminari ili savetovanja posvećeni pronalascima, delu i naučnom nasleđu našeg velikog naučnika, jednog od tri velikana iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka. PiTaM se koji su to naučnici? (P - Pupin, T - Tesla, M - Milanković).

Sam muzej je relativno skroman, ali dovoljno informativan za sve one koji žele nešto da saznaju o Pupinu i njegovom delu. Nalazi se u nekadašnjoj zgradi stare idvorske škole, gde se školovao i Mihajlo Pupin.
Uzgred, kako kaže g. Kapunac, ime naučnika je Mihajlo, sa 'j', nikako Mihailo! Ipak, i dan-danas možete naći 'Mihailo' na mnogim mestima u Srbiji, ako se ne varam, čak i veliki beogradski bulevar nosi ime Mihaila Pupina. A i na bisti u Palati 'Srbija' (nekadašnja Palata federacije - SIV) takođe stoji Mihailo Pupin.

U okviru velikog zelenog, šumovitog parka na centralnom mestu u Idvoru, gde se nalaze i pomenuti muzej i dom, možete videti i spomenik naučniku, kao i veliku pravoslavnu crkvu, koju su neimari upravo vredno renovirali.
Da ne zaboravim, pre nego što se vratimo elektrotehnici, da je od prošle godine u Idvoru pokrenuta Bostanijada pa, ako vas put navede ovamo na Svetog Iliju (2. avgust), zateći ćete brdo lubenica od iste one vrste na čijoj je slasti rastao i mali Mihajlo.
Neverovatna biografija Mihajla Pupina daleko bi prerasla okvire ovoga putopisa. Ipak, da se podsetimo školovanja - od Pančeva, preko Praga, do Amerike i čuvenog univerziteta Kolumbija. Podsetimo se da je u Ameriku stigao sa pet centi u džepu, tako što je svu ušteđevinu potrošio na brodsku kartu do obećane zemlje. Nažalost, nije imao novca da kupi dušek i ćebe, neophodne za hladne noći na brodskoj palubi, pa ga je samo proviđenje, a i to što je većinu vremena proveo priljubljen uz brodski dimnjak, ipak dovelo do Amerike. A onda, od studenta generacije (i čuvenih letnjih vežbi fitnesa - tj. cepanja drva radi obezbeđivanja novca za školarinu), pa do postdiplomskih studija na Kembridžu i doktorata na berlinskom univerzitetu Fridrih Vilhelm, sve do mesta redovnog profesora, ništa ga više nije moglo zaustaviti. Pored pronalazaka i naučnih uspeha, izuzetan je njegov angažman na pomoći srpskom narodu kad god je to bilo moguće - od finansijske pomoći pa sve do direktnog posredovanja u razgovorima između američke i jugoslovenske delegacije 1919. godine, zahvaljujući kojem su Kraljevini SHS pripali i delovi Dalmacije, zapadne Slovenije, delovi Slavonije, Baranje i (svog) Banata. E, da smo takvog pregovarača imali i nekih 80-90 godina kasnije, i još sa takvim uticajem na Amerikance... Ali nismo.
Ako želite više da saznate o Mihajlu Pupinu, najbolje vam je da nađete njegovu autobiografiju 'Od pašnjaka do naučenjaka', za koju je čak dobio i Pulicerovu nagradu. Kad je neko talentovan, on je obično multitalentovan. A ako se pitate otkud jednom idvorskom dečaku takva želja za znanjem i naukom, evo i odgovora - taj dečak je imao majku, po imenu Olimpijada, koja mu je govorila ovako: 'Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati, ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa: znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.' Jedna Olimpijada je tako, nekada davno, podigla Aleksandra Velikog, a naša, idvorska Olimpijada, podigla je 'Mihajla Velikog'.

A znanje (što je nekada davno bilo sinonim i za imanje), ovako divno predstavljeno rečima Pupinove majke, podsetilo me je na još jednu lepu poslovicu: 'Ako nekoga želiš da naučiš da pravi brodove, nemoj ga učiti drvodeljstvu, već ga nauči da sanjari o dalekim, plavim morima...' Sve ostalo je istorija. I ručak. I komarci.
A naš izlet nije završio onako kako sam pomenuo par stranica uzbrdo. U povratku, prolazeći zrenjaninskim putem, u smeru ka Beogradu, skrenuli smo levo, ka sportskom centru Kovilovo. Eto, čisto da bacimo pogled. Prolazi se krivudavim putem kroz šumu, sa sve malim fenjerima okolo, a onda izlazite na veliku čistinu gde ćete videti sve moguće sportske terene, luksuzni hotel Prezident, ali i zabavni park (u pripremi), gde će oni mlađi naći odgovarajuću zabavu, čim park proradi. Lepo Kovilovo. Pošto nismo videli ni Antića ni Žigića ni Vidića (kojima su majke verovatno govorile: 'Lopta, to je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u Mančester, Real il' Barselonu, pune k'o brod'), mi, lagano, kroz večernji sumrak, otiđosmo kući. Da čitamo 'Od pašnjaka do naučenjaka'...
------
Više o Mihajlu Pupinu i Idvoru potražite u našem članku 'Selo Idvor, Mihajlo Pupin'
Povezani tekstoviSelo Idvor, Mihajlo PupinJednodnevni izlet po Banatu

Nastavak na BeautifulSerbia.info...