Izvor: Politika, 09.Nov.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka svako nosi svoj deo krivice
Kataklizma se dogodila! Elementarna pristojnost i poštenje nam nalaže da se presaberemo koliko smo, svojim aktivnim ili pasivnim stavom, ili delom, doprineli da njene razmere budu veće
Andrićeva nagrada za 2008. godinu godinu pripala je Mirku Demiću (1964, Glina) za knjigu pripovedaka „Molski akordi” u izdanju „Agore” iz Zrenjanina. U obrazloženju žirija se navodi da je laureat ukrstio različite periode naše prošlosti i istorijske ličnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa savremenicima, da bi došao do univerzalnih istina.
Demić je do sada objavio knjige proze „Jabuke Hesperida”, „Slamka u nosu”, „Ćilibar, med, oskoruša”, „Apokrifi o Furtuli” i „Sluge hirovitog lučonoše”. Od 1995. godine živi u Kragujevcu. Glavni je urednik časopisa „Koraci”.
Politika i ludilo zajedničke su niti priča u vašoj knjizi „Molski akordi”. Da li je u pitanju uzročno-posledična veza ili posledica upletenosti u ovu oblast mišljenja?
Doista, kod nekolicine mojih junaka politika i ludilo stoje u uzročno-posledičnoj vezi. Međutim, verujem da je vidljivo kako ludilo u toj knjizi dolazi kao posledica prelaženja širokih amplituda mojih junaka, njihovog srljanja iz krajnosti u krajnost. Nije neophodno biti lud da bi se upustio u politiku, ali je činjenica da su mnogi koji su u politiku uložili sve svoje umne i fizičke potencijale – završili u nekom od oblika ludila. Pozicija svakog od nas je manje ili više šizofrena; zatvoreni smo u svoja tela, porodice, kuće, stanove, države, nacije, jezike, neznanja, predrasude... Ludilo je samo pokušaj da se iz nečeg od pobrojanog izađe. Ima li slikovitijeg primera od sudbina Petra Kočića, Svetozara Miletića, Vase Pelagića ili Frana Supila kod Hrvata? S tim što ludilo retko kad vodi u politiku, ali zato politika često naše življenje pretvara u ludilo, a svet u kojem deluje – u ludnicu. Uostalom, svedoci smo koliko je kod nekih naših psihijatara politika prerasla u opsesiju.
Vaši junaci su izgnanici, izbeglice, emigranti, prikazani u vrtlogu istorije, od 1848. do devedesetih godina 20. veka. Koje osobine u čoveku razvija „iskorenjenost iz zavičaja”?
Pre svega, razvija osećanje nepripadanja, a nepripadanje je najteža ljudska pozicija, pod uslovom da se složimo da je čovek utemeljen kao društveno biće. Jednom izmešten iz svog staništa – niti je pristao tamo odakle je proteran, a nikad do kraja i nikad dovoljno neće biti prihvaćen tamo gde je izgnan i gde pokušava da se skrasi. Takva okolnost primorava ga da iz dana u dan izneverava sopstveno biće, nagoneći ga da troši sve svoje snage kako bi odobrovoljio okolinu i učinio sebe dostojnim njene milosti. To podrazumeva da će ljudi u takvim okolnostima kod sebe razvijati izrazito loše osobine poput: pritvornosti, povodljivosti, neiskrenosti, podozrivosti, skrušenosti, poniznosti... Ukratko, one osobine koje odaju čoveka osujećenog, nesamostalnog, neostvarenog i u svakom smislu odbačenog od okoline i, konačno – sumnjivog. Kad čovek izgubi dostojanstvo – gubi i sve ostalo.
U vašim pričama pokazalo se da „svaki pokret, ma koliko prožet svetim idealima, ima svoje strvinare dobrog vida za svaki plen u izgledu”. Odričete li tako dobrobit svakoj naprednoj društvenoj ideji?
To nikako. Sudbine mojih junaka me upozoravaju da se pri realizaciji svakog ideala plaća visoka cena. Uprkos tome što ideal ne bi bio to što jeste – da je lako ostvarljiv i dostižan. Takva njegova osobina otvara široko polje brojnim posrnućima i razočaranjima. Ne znam nijednog učesnika bilo koje revolucije (ili nečega što na revoluciju liči), a pod uslovom da je preživeo, koji se nije vajkao nad izneverenim očekivanjima. Napredne ideje su formirale današnjeg čoveka. Međutim, ne treba smetnuti s uma da se takozvane napredne ideje često pretvaraju u lepak na kojem ostaju leševi onih koji su u njih verovali, ali, što je najgore, i onih koji su u njihovu delotvornost i ostvarivost sumnjali ili, u najmanju ruku, prema njima bili – ravnodušni. Podsećam da je pod napredne ideje često poturana kvarljiva roba.
Da li stradate zbog iskrenosti vaše proze?
Vaše pitanje doživljavam kao redak kompliment. Ne bih rekao da stradam zbog iskrenosti, ali sam svestan da moja skromna spisateljska nastojanja stoje na marginama današnjih proznih tendencija, odnosno, da nisu podložna povlađivanju čitaocima i njihovim očekivanjima. Moje opsesivne teme su moj jedini kapital. Kroz svoje knjige pokušavam da ih podelim sa drugim ljudima, znajući da na tom putu stoje mnogi nesporazumi, nerazumevanja, pa i tendenciozna tumačenja. Srećom, danas se literatura ne smatra preterano važnom društvenom pojavom da bi se od nje bilo ko plašio. Pojedini pisci danas imaju krivu sliku o svom mestu i značaju u našem društvu, te se smatraju naročito pozvanim da o svemu i svačemu izriču svoje mišljenje. Književnost se danas, nažalost ili na sreću, nalazi na samoj margini društvenog interesovanja i kao takva – bezopasna je rabota. Od svega toga, ostao je samo mit o njenoj važnosti i posebnoj misiji koju ispunjava. U takvim okolnostima biti iskren i nije naročita hrabrost, kao ni rizik. Kao ni stradanje zbog te iskrenosti. Jer, sve je više ljudi koji su ravnodušni prema knjizi, ma koliko ona sadržavala ljudskih istina.
U knjizi eseja „Slađenje gorčinom” kažete da se stidite lažnih vrednosti i licemerja ljudi, kao i krivice svakoga od nas...
Time podsećam sebe, ali i one koji žele da me saslušaju, kako ne možemo ostati nevini u brutalnom i nehumanom svetu u kojem je velik broj ljudi ponižen i lišen mogućnosti civilizovanog življenja. Otuda svako od nas, hteo to ili ne, za takvo stanje stvari snosi svoj deo odgovornosti. Naravno, pod tim ne mislim kako je svakom od nas krivica jednaka. Užasavaju me ljudi koji odgovornost i krivicu za život nedostojan čoveka uvek prebacuju na druge. Otuda, kao logična posledica, kod ljudi koji drže do sebe i svog dostojanstva javlja se stid, kao mera osećanja odgovornosti za sebe i svet u kojem se nalaze. Za početak je dovoljno da jedni drugima ne činimo zlo, a onda, u skladu sa svojim mogućnostima, da ponekom pomognemo i olakšamo mu hod pod zvezdama. Drugim rečima, generacije kojima pripadam nipošto ne mogu biti izuzete, pogotovo ne mogu biti nevine – nakon svega što ih je snašlo poslednjih dvadeset godina. Ne može nas poštedeti ni količina patnje koju smo, svako na svoj način, podneli na svojim ramenima. Kataklizma se dogodila! Elementarna pristojnost i poštenje nam nalaže da se presaberemo koliko smo svojim, aktivnim ili pasivnim stavom, ili delom, doprineli da njene razmere budu veće. Odnosno – da li smo učinili baš sve što smo mogli da ona bude manja. Eto prilike da u tom preispitivanju polude svi oni kojima to do sada nije pošlo za rukom.
Marina Vulićević
[objavljeno: 10/11/2009]
