Izvor: Blic, 03.Apr.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedužno dete u fatalnoj ženi
U Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin večeras u 19 časova biće otvorena izložba radova Milene Pavlović Barili koja obuhvata 44 dela - slike, modne kreacije, ilustracije i reklame. Autorka izložbe je Jelica Milojković, muzejski savetnik Galerije Milene Pavlović Barili iz Požarevca.
- Izložbom slika Milene Pavlović Barili želeli smo da predstavimo jedan mali, no izuzetno značajan deo nacionalne kulturne baštine >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čiji značaj prevazilazi granice Srbije. Ova dela su prekrasna i dragocena ostvarenja jedne izuzetne i svestrane umetničke ličnosti koja je poput meteora zasjala na nebu naše umetnosti, darujući joj jedan svet dotle nepoznat: svet tajanstvenih snoviđenja i fantazmagorija, treperavih slutnji i strepnji, pretočenih u jezik slikarstva i poezije - piše Jelica Milojković u katalogu.
Milena Pavlović Barili, slikar i pesnik, rođena je u Požarevcu 5. novembra 1909. godine kao jedino dete u braku Požarevljanke Danice Pavlović i italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara, pesnika i putopisca Bruna Barilija. Slikarsko obrazovanje dobila je najpre u beogradskoj Umetničkoj školi, a potom na akademiji u Minhenu. Najznačajniji deo Mileninog umetničkog opusa nastao je van granica Jugoslavije, koju je Milena napustila u rano proleće 1930. godine. Skoro čitavu deceniju ona je svojim životom i radom bila vezana za zapadnoevropske umetničke metropole - London, Pariz i Rim. U predvečerje Drugog svetskog rata, avgusta 1939, Milena je otputovala u Njujork, gde je ostala sve do svoje smrti. Kreće se u visokim krugovima, udaje iz ljubavi, a onda, iznenada, u trideset petoj, zapada u mističnu krizu - sebe sve češće vidi kao monahinju. Oblačila se u crno, zavesa u stanu su bile crne. Tako se i slika. Jednog dana dolazi u posetu svom prijatelju muzičaru Đankarlu Menotiju i predaje mu na čuvanje svog psa i jednu nedovršenu sliku. Nalaze je mrtvu nekoliko dana kasnije. U kući Barili reč samoubistvo niko nije smeo da izgovori. Zapisano je da je umrla 6. marta 1945. usled povrede kičme posle pada sa konja. Urna sa njenim pepelom iste godine pohranjena je na groblju Testaćo u Rimu gde su kasnije sahranjeni i njeni roditelji. U Požarevcu, u njenoj rodnoj kući, danas se nalazi Spomen-galerija „Milena Pavlović Barili", u kojoj se čuva oko 800 njenih umetničkih radova.
Bila je umetnik celim svojim bićem, a ubraja se među stvaraoce ovog podneblja koji su dali značajan doprinos i američkoj kulturi sarađujući sa časopisima „Vog", „Taun end kantri", „Šarm", „Glamur"...
Magično i onostrano definitivno će se uobličiti u njenom delu tokom letnjih meseci 1932. u Italiji. Iste godine, sredinom oktobra, otvarajući rimsku umetničku sezonu, Milenina izložba ocenjena je kao događaj koji je doprineo da njeno ime uzleti i rasprši se po evropskim novinama. Italija, Milenina druga domovina, dočekala ju je raširenih ruku. Druga Milenina samostalna izložba u Parizu, na Jelisejskim poljima, 1938. godine izazvala je pravu senzaciju i donela joj briljantne ocene oštrih i probirljivih kritičara i hroničara, kao što su Breton, Kokto, Đorđo de Kiriko, Lot, De Pizis, Valeri. Posle uspeha u Evropi, Milena Pavlović Barili napušta Stari kontinent i karijeru nastavlja u Americi, gde veoma brzo stiče izuzetnu afirmaciju. Bizaran svet Mileninog carstva snova satkan od oblaka velova, mesečeve svetlosti, rasutih kosa, magle i dima, morskih pučina i prozračnog nebeskog plavetnila, egzistira u njenom delu i dalje, u novim i raznovrsnim kombinacijama. Milenine izložbe u Njujorku i Vašingtonu 1940. i 1943. godine zaokupljaju pažnju istaknutih kritičara i galerista koji o njenoj umetnosti govore kao o ogromnom polju uspomena i prefinjene usamljenosti prožete beskrajnom nostalgijom i arhitekturom sanjarenja.
Originalna i samosvojna, Milena Pavlović Barili je mag, pesnik protivrečnosti, suprotnosti, sinkretizma, kao što kazuje stihovima „na kutku oblaka spava nejasna tuga". O tome ko je zapravo bila Milena Pavlović Barili možda najbolje govori izjava Vide Ognjenović: „Milena je imala dva paralelna kulturna nasleđa, dve domovine, nosila je dva prezimena - majčino i očevo, progovorila je na dva jezika, maternjem i očinskom, majci je pisala najnežnija pisma na srpskom, ocu ista takva na italijanskom, umetnički se izražavala slikanjem i poezijom, odrasla je ne poznajući roditeljski dom, putujući od oca do majke koji su proživeli život u braku, ali nikad zajedno. Ostala je nedužno dete i u liku fatalne žene".
Lepša od svojih slika
Još od prvog nastupa na pariskoj umetničkoj sceni, aprila 1932, Milenu su toplo dočekali i novinari i kritika. Vembli Bald, pariski dopisnik „Čikago dejli tribjuna", bio je impresioniran njenom pojavom koja je „podsećala na glavu sa neke persijske minijature i bila lepša nego njene slike.
Njene oči su vrlo krupne... a ima prijatno, neusiljeno držanje... Ona je dobar slikar. Njeni radovi su živahni i maštoviti". Jedan italijanski kritičar konstatuje da njenih „dvadesetak ulja i tempera potvrđuju solidne kvalitete umetnika, jednu divnu i izuzetnu senzibilnost, jednu smelu i modernu tehniku".
