Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Feb.2017, 19:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Šula

Pošao sam u gimnaziju one godine kad je u Zrenjaninu osnovan časopis „Ulaznica", moto je bio uzet od tada mladog pesnika Brane Petrovića: „Mrtvima ulaz zabranjen: život je ulaznica." Moglo im se da toliko zaoštre, bio je još živ i Todor Manojlović, a ja bih, kao omaž tom pristupu današnju dopisnicu posvetio našem savremeniku, nek je živ i zdrav, zvanom Šula, kako to da ga zovu Šula, pitao sam kad sam u školi čuo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << njegov jedinstveni nadimak, pa i oca mu zovu Šula, na tome je i ostalo, da, nismo se pre polaska u školu poznavali, toliki je tada bio Farkaždin, Šulina kuća bila je u Velikom sokaku: morao sam je videti kad sam išao na stanicu ili u vinograd, ali nisam znao da tu stanuje moj budući školski drug. Otac mu se zvao Laza, zvanično Lazar, sin jedinac dobio je očevo ime, našeg učitelja Milana V. je svaki put iznova oduševljavalo Šulino prezime: Damjanov, i kad god bi prozvao Šulu da odgovara rekao bi slavodobitno: „Damjanov zelenko!", učiteljima neka dosetka nikad ne dosadi, bilo da je nasleđena, kao „svi junaci nikom ponikoše", bilo da je lično njihova, Šula bi svaki put porekao da je zelenko, posle čega bi se branio ćutanjem, onako visok, bio je prvi kad stanemo u vrstu, stajao je zagledan u mastionicu (po četiri imađaše svaka skamija): da li usled uvređenosti ili nedovoljnog znanja, uskraćivao bi učitelju odgovor i dobijao ocene koje su bile mnogo ispod njegove urođene visprenosti, sveobuhvatne percepcije, dara za imitaciju i za loptanje - od loptice za ping-pong do kožnog fudbala broj pet.

Šula je bio najbolji šuter i najbolji dribler, muka i za bekove starije od nas, umeo je dobro i da doda, ali se nije mogao uzdati u povratni pas saigrača, pa se najradije oslanjao na solo prodor: strpljivo prti ka protivničkom golu, kao Guliver, Liliputanci ostaju iza njega, i evo ga, već oči u oči sa golmanom koji još nije naučio da se baci, tako se to zvalo.

Prvo stablo smokve i prve sveže smokve video sam kod njega u avliji; imali su magaricu Curu, koju je on jahao kao da mu je rodeo profesija, a na koju ja nisam umeo da se popnem, prepnem, Šula bi je domaćinski doveo do gomile stajskog đubreta, odatle je trebalo samo da zakoračim na njena ravna leđa, ali bi ona svaki put otišla dva koraka dalje i tu stajala tobože ne shvatajući šta je proizvela.

Imao sam možda deset godina kad sam sa kuma-Ljubišom, tri godine starijim, počeo da treniram boks, on je znao nazive kategorija, imena svih udaraca, nismo imali rukavice ni ring, ali vežbali smo, on mi je zapravo bio trener, jer mu ni po znanju ni po snazi nisam bio dorastao. Osokoljen svakodnevnim treniranjem, zakačio sam se sa Šulom, i izazvao ga posle škole na dvoboj, između Popine i Slavka Mišpopinog kuće: izazvani nije pet para davao na plemenitu veštinu, zgrabio je revere mog grombi kaputa i brečio me naočigled svih Tarošana (Grobljani su otišli levo iz škole: selo se delilo na te dve etničke grupe), rvački me je tuširao, ali se suzdržao od prekomerne sile, nije me nijednom udario, a ja sam njemu u mislima bio namenio direkt i dva krošea. Pa ipak, moja sestra Anja je na školskoj slici njegovo lice izbockala šestarom: to je naša starija sestra Ljilja iz Novog Sada bila uradila u čitanci, nepotpisani ilustrator beše predstavio dva neimenovana ustaška crnokošuljaša, Ljilja ih je kaznila zato što su zli, a to je bila i posve nezaslužena kazna za Šulu.

Oženiće se Hercegovkom visokom kao i on što je, kad je prvi put otišao kod njenih u Jašu impresionirala ga je baba: „Dolazi iz bašte baba, veća od mene, šinjel, kav Nikoletina Bursać...“

Bio je half u FK „Tamiš“, preko čijeg je igrališta prešao put Novi Sad-Pančevo, a koji tj. klub teško da će povratiti slavu iz XX veka.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...