Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Jun.2020, 16:10
Ljubomir Živkov: Nelojalni konkurent
Ni u čemu nismo toliko oskudevali kao u novcima: ishrana, higijena, grejanje, pa čak i moda (po ukusu odraslih, po diktatu epohe i shodno prilikama), svega je bilo navolju, samo nam je stalno falilo što bi Marks rekao zvečećeg novca, ta je istorijska nepravda bila ispravljana kad bi došao čika Živa iz Orlovata, ili kad bi nakratko svratio neki babin drug iz Zrenjanina, ili čak iz Srema – nisam dono decama ništa, baš >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << su urastili, ti ćeš već u drugi razred najesen, doćte ovamo… I dobili bismo novce koje smo odmah prihvatali, jer za to nismo obučavani da odbijemo najmanje dvared, kao što smo bili dužni da postupimo kad nas kogod nudi kolačima: “Fala, već sam jeo kući, ludajnicu i oblatne…”
Prvi moj novčani gubitak, ali i prva pukotina u poverenju koje sam ukazivao bližnjima, zbio se u Crepaji, slava, teča Miroslav domaćinski nadzire trpezu, astale nastavljene jedne na druge i objedinjene belim čaršavima tako da im se broja ne zna i ne zna se di su im noge: kad i najsporiji gost završi sa pečenjem ili punjenom paprikom, začuje se “Sejka, menjaj jelo”, stiže barena šunka, ren, ćuretina i višnje iz dumsta, pa kad bi taj crepajački voz ceo prošao, od mene se očekivalo da nešto otpevam, ja sam se te večeri nećkao, već sanjiv i neraspoložen što je prvi dan slave prošao i što će sutra kvariti šatre, sklopiti ringišpil; momci će se pratiti od kuće do kuće na fijakerima, da bi se upoznavali sa prijama, od kojih će se neka možda pokazati poželjnom i podesnom za ženidbu, ali to praćenje nije moglo popraviti utisak da slava ide svome kraju; uja Slavko mi je u kritičnom momentu dao iznenađujuće veliku novčanicu, ili čak mislim nekoliko papirnih apoena, mogao sam imati sedam ili osam godina, prijatno iznenađen otpevao sam dve pesme, uveče sam zaradu pažljivo složio pod jastuk, zajtra sam odmah posegao za njom, ali pod jastukom nije bilo ničega, da nije palo na zemlju, da nije između perine i uzglavlja, visokog meter, nije, voleo bih da vidim sebe u prvoj mojoj poharanosti, za koju sam smesta osumnjičio darodavca: “Jesi mi ti uzo novce!?” – pitam uja Slavka, on se smeje. – “Šta si ti mislio, toliko novaca, uji i tetkama treba da pevaš besplatno, drugo, to je mnogo novaca za dete...” Što mi nisi dao manje, pa da ostane moje, prošlo mi je kroz glavu, ali sam suviše razočaran i kivan da bih sa njim raspravljao, očevici već svi fruštukovali i razišli se, nisam sebi mogao ništa da prebacim, nisam novce izgubio, u tetkinoj kući di sam mogo bolje da ji sklonim nego podglavu, nisam znao da imam toliko čvrst san.
Prva zarada koje se sećam i kojom sam zbilja samostalno raspolagao bila je iz svatova komšije Krste Toračkog, gde sam već imao i harmoniku, dok čekamo da skelom čitav svečani konvoj pređe sa idvorske na našu stranu pevam sa babom i Karčijem “Bosa Mara Bosnu pregazila”, fis dur, a ne znam još za reku Bosnu, i zamišljam devojku koja je celu republiku prepešačila, da bi se tek na vitu jelu naslonila, i da bi se kod ovog četinarskog drveta raspitala o svom dragom, tad sam prvi put i promukao, nekoliko godina kasnije ću kod Braneta Radenovog ići u svatove kao gost, ali ću poneti i harmoniku. Zvanični svirci bili su kuma Laza i Đeka, ja sam valjda u njihovoj pauzi dočekao svojih petnaest minuta slave, koji su možda potrajali i duže, jer su mi drugi gosti za moju umetnost plaćali, kum i čika Đeka su gospodski prešli preko moje pohlepe, tu sam morao biti već švigarac, novce je trebalo ili da odbijem ili da ih odnesem onima kojima nelojalno konkurišem, jer svatovi imaju ograničenu svotu.
Kako neko dete, kome već niču nausnice (zbog kojih će ostati bez Ruskinje, jer će u Omsk lakomisleno poslati svoju sliku) može biti toliko slepo, i sporo toliko da će se postideti tek u narednom veku?
Može.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
