Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Maj.2016, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Naši stari
Prvi fotograf koji je ovekovečio svekoliko farkaždinstvo u drugoj polovini XX veka bio je Toković, sve do njegovog ukazanja morao si da ideš u Zrenjanin, u Beograd, ili u vojsku, bilo Kraljevine Jugoslavije bilo u JNA. Oni koji se nisu obreli ni na jednom od tih mesta, kao moja baba Tina, na primer, nisu imali nikakvu sliku iz detinjstva ili mladosti, i samo venčanje joj je prošlo bez fotografa; deda je iz ropstva poslao dosta >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << fotografija, strast koju su pripadnici Trećeg rajha iskazivali naspram fotografije nije mimoišla ni logoraše, i njih su kao deo istorijskog mozaika i svoga postignuća Nemci slikali svaki čas, i te su slike kao razglednice stizale u Banat, a ni na jednoj od njih ne vidim poštansku marku; reklo bi se da je bio dovoljan pečat na poleđini: STALAG XVII, ime slavnog lagera o kojem će saveznici posle rata snimiti istoimeni film.
Uja Radica je imao sliku iz vojske trule Kraljevine, sedi na konju nepoznate, premda plemenite pasmine, pogledam kod Kurajčkih deda Stevinu sliku, i on je služio u konjicu - pa ovo je isti konj! Konjica je majka fotošopa, imala je template sa konjem (možda i torzom uniformisanog jahača!), imala je nekog ko slika vojnička lica i ko je kadar da ta lica anatomski i likovno presadi i nasadi na zakopčanu kragnu vojničkog koporana!
Ono što nismo imali u selu, dobijali smo patronažno, nismo imali lekara, ali je dolazio autobus da nam svima snima pluća, a u cilju iskorenjivanja TBC-a zvanog jektika, u školi smo bili vakcinisani i naknadno testirani, da li se vakcina primila, tako smo dvared bili i fotografisani u školi. Rad prvog umetnika bio je nepotpisan, doklen drugome je ime bilo Rind Pačir, slike smo dobili zalepljene za veću podlogu na kojoj zlatnim slovima kakvih se ne bi postideo ni nadgrobni spomenik pisalo ŠKOLSKA USPOMENA. Na školskoj uspomeni vidi se koliko su i sama fotograska umetnost i tehnika za nekoliko godina uznapredovale, a vidi se i koliko smo mi kako se govorilo urastili, i koliko su nam i frizure unapređene: u prvom razredu sam ošišan do glave, u četvrtom već imam šiške kao Ljiljana Smajlović.
Skeladžija je imao sina koji nije slovio za lepotana, možda je ovo i preblago rečeno, s druge strane, danas bismo mogli reći i da je bio kao glumac, otprilike kao Villiam H. Macy, ali šezdesetih si bio lep samo ako ličiš na Garija Kupera ili na Džemsa Stjuarta, uglavnom se sin nekoliko puta ženio, o čemu se povela reč u ladovini pod velikom vrbom podno Babićovog vinograda: „Dobro, di nađe on tako lepe žene?“ – „Di nađe...“, na to će otac, „ja mu nađem!“ - „Kako ji ti nalaziš?!...“ – „Pa raspitam se di ima neka raspuštenica, jel mlađa udovica, ponesem sliku...“ – „Jel njegovu?“ – upitaće nevino kuma Mila koji je dotad ćutke pleo uža od oštrika, skeledžija bi rekao nešto što nije za javni servis, u taj mah bi se nasred Tamiša praćaknuo šaran, koga još niko ne zove divljak, jer nas od budućnosti to jest od kupovine ranjene ribe u Ečkoj deli dobrih dvadeset godina.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
