Izvor: Politika, 30.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad čovek iznenada nestane
Zrenjanin – Kad radim ovde ja sam sentimentalan i pomalo tužan, ali prizori oko mene izazivaju strasne emocije, kaže Danijel Sejbold, umetnički fotograf koji povremeno svraća u rodni kraj svojih predaka gde mu se umnožava inspiracija i gde mu naviru ideje iz upoređivanja mesta u kojima je živeo. Nedavni boravak u Zrenjaninu i Srbiji posvetio je specifičnom stvaralaštvu –slikanju posledica jednog vremena.
Danijel potiče iz zrenjaninske porodice Mihajlović, Srbin >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po ocu i majci. Njih dvoje su pre njegovog rođenja otišli u Nemačku kao gastarbajteri. U sličnim okolnostima, tragajući „trbuhom za kruhom” on se našao u Detroitu – SAD, a odranije ga je privlačila fotografija. Završio je umetničku akademiju i potpuno se posvetio toj ranoj ljubavi. U bavljenju umetničkom fotografijom postigao je značajne uspehe, priredio niz izložbi dobro prihvaćenih od publike i kritike. Slikanje specifične arhitekture na način da te fotografije šalju važne poruke spojilo ga je s njegovim detinjstvom provedenim u Zrenjaninu. Mada je rođen u Nemačkoj, prve godine života proveo je sa babom i dedom u Zrenjaninu, a kasnije ih je posećivao kada god mu je to vreme dozvoljavalo.
–Detinjstvo čovek stalno nosi u sebi i uvek mu se vraća kada za to postoji mogućnost. Kada sam se posvetio fotografiji, dolazeći u grad na Begeju, prepoznavao sam neka mesta iz detinjstva na kojima kao da je vreme stalo, priča Danijel.
On se i u Detroitu bavio napuštenim mestima, a za isti pristup se opredelio pošto je došao u Zrenjanin i video posledice krize: tranzicije, odnosno privatizacije i recesije. Fabrike su stale, radnici su počinjali štrajkove, odlazili privremeno, a nisu se vraćali nikad. Iza sebe su ostavljali neoprane šoljice od kafe, pepeljare sa opušcima, slike na zidovima i druga obeležja koja danas više nisu aktuelna. Danijel kaže da su te teme u svetu već formirale pravac u umetnosti, jer sa takvim pojavama odavno imaju iskustva.
– Nije nikakvo pravdanje ekonomskog sloma koji se vidi u Zrenjaninu i koji je u Srbiji valjda najbolji primer, sve se to događa i u razvijenom svetu. U Detroitu u kome živim, ima oko sto kvadratnih kilometara napuštenog prostora. Misli se na zgrade, fabričke hale, ostavljene javne ustanove. Sve je tu, a čovek je otišao tražeći neki novi prostor za život i rad, kaže umetnik naglašavajući i ponavljajući neverovatnu cifru „stotinu kvadratnih kilometara” i sugeriše:
– Zamislite kolika bi to građevina bila da se sve stavi pod jedan krov!
Poput nekadašnjih fotografa koje sa teškom opremom nalazimo još u udžbenicima fotografije Danijel luta po svetu i traga za obeležjima jednog vremena, a danas se fotografiše i raznim digitalnim spravama koje se mogu sakriti u šaku.
–U principu bitna razlika između digitalnih aparata i analognih, odnosno klasičnih kamera jeste u tome što koliko god da imam para ne mogu kupiti nigde na svetu taj kvalitet koji mi može pružiti običan analogni aparat. Trenutno najbolji digitalni aparat koji se može naći na svetskom tržištu može da pruži 60 megapiksela, a sa mojim aparatom kada skeniram fotografiju dobijem oko 198 megapiksela. On radi na istom tehnološkom principu kao onaj od pre sto godina, ali su slike kvalitetne. Ja imam 60 takvih, takozvanih, repro kamera, objašnjava naš zemljak, majstor fotografije, koji je na venčanju uzeo ženino prezime jer se Mihajlović teško izgovara.
Vraćajući se na impresije sa specifičnog foto-putešestvija po Srbiji on prepričava kako je u Prijepolju 3500 radnika iz tekstilne industrije za jedan dan, za jedan čas, kao na zvižduk pištaljke otpušteno s posla, a hale od tada zvrje prazne.
– Ja zatičem da unutrašnjost hale do danas, posle više od decenije svedoči o jednom vremenu koje nažalost još uvek traje. Na fotografiji izgleda kao da su radnici s nje malopre iznenada nestali. Takvi prizori su, veli Danijel, česti i u Detroitu. Napušteni kvartovi u nekada najrazvijenijem američkom gradu. On je prvi dobio asfaltiranu ulicu i javnu rasvetu. Zrenjanin je bio među najrazvijenijim jugoslovenskim gradovima. U oba grada imalo je šta da se zaustavi i da više nikada ne krene. Zato sada štrče u recesiji, a primećuje ih umetničko oko.
Đuro Đukić
objavljeno: 31.10.2011.
