Izvor: Glas javnosti, 14.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izveštaj o poseti
Onoga onamo petka popodne zvoni telefon: Vi ste pisac Miroslav Toholj, bivši ministar informacija u ratnoj Vladi Republike Srpske? Drago mi je, zovem se gospođa Vojvodić, živim u Zrenjaninu, radim kao prevodilac za jednog gospodina koji trenutno boravi u Beogradu i želeo bi da se sretnete radi izvesnih konsultacija. NJegovo ime? Zove se Džon Haris. Da, upravo tako, Džon Haris. Rekli ste „Šumatovac“, znam, kako da ne, nekada >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << davno studirala sam u Beogradu. Rekli ste za sat? To znači u tri, okej, vidimo se.
Gospodine Hohoj, zovem se Džon Haris, hvala vam što ste prihvatili razgovor. Molim da me pažljivo saslušate. Za ovaj susret znamo ovde prisutnih nas troje, i niko više. Da, i moj Šef, ovo je naš zajednički plan. A evo o čemu se radi. Ja sam istraživač, radim za jednu nezavisnu agenciju, godinama se bavim problemima zapadnog Balkana, poznato mi je sve što se događalo, ono što ću vam predložiti tiče se izvesnih osoba... Ne, Bin Ladena, koliko znamo, vi ga ne poznajete! Da, vidim da smo se razumeli, tiče se jedne od izvesnih osoba. Mi smo, na ime te osobe, napisali jedno pismo, želeli bismo da dobijemo odgovore na izvesna pitanja koja se nalaze u tom pismu. Gospodine Hohoj, molim vas da me do kraja saslušate. Ne, nije reč o pozivu da se izvesna osoba preda, mi znamo da biste vi odbili da u tome učestvujete. Neka pitanja mogu zaista zvučati neprijatno, ali mi znamo da osoba o kojoj je reč u prošlosti nije odgovarala samo na prijatna pitanja. Ovo je naš plan: napravili smo spisak od tridesetak ljudi, svakom od njih uručićemo kopiju pisma, ne zanima nas čija kopija će stići na određeno mesto, a za nas nije bitno ni preko koga će od tih ljudi, čija imena vam ne mogu saopštiti, stići odgovor na naše pismo.
Ne, gospodine Hohoj, moj Šef nikada mi nije rekao nijednu reč o vašem susretu i ja sumnjam da ste razgovarali sa mojim Šefom. Sa šefom moga Šefa? E, to je već moguće! Da, u pravu ste, ukoliko biste, ipak, prihvatili ovo pismo, ostavili biste nam izvesnu nadu. Ne slažem se s vašom dosetkom o streljačkom stroju u kojem svi strelci istovremeno veruju da je baš njihova puška napunjena ćorcima i svi istovremeno veruju da su pucali bojevim mecima. Ovde se ne postavlja pitanje savesti, ovo je sasvim praktičan plan. Ali, ako vi definitivno odbijate, ja sam tu zaista nemoćan. Ipak, recite zašto sumnjate da će nekom od tridesetorice ljudi poći za rukom...? U redu, to je vaše mišljenje!
Gospodine Hohoj, molim vas da ovo što ću vam predložiti ne shvatite kao pokušaj mita. U zamenu za vašu uslugu spremni smo da vas nagradimo izvesnom novčanom svotom. Ne, nije mito, u pitanju je autorski honorar. Porez? Okej, ja znam da se vi šalite. Besplatno? Zašto besplatno?! Tačno, mi znamo da o svemu javno govorite, ali ako biste imali u vidu nas, pre svih drugih, onda to znači... Hvala za vašu posetnicu, u svakom slučaju, ako nemate ništa protiv, javili bismo vam se ponovo.
Znam da je Džon Haris, ili kako god da se čovek upravo zove, već podneo „raport“ svome Šefu; ne sumnjam da je „gospođa Vojvodić“ stišala bezrazložni bes u sebi i, kao neko ko je možda stvarno „nekada davno studirao u Beogradu“, istoga dana „informirala“ svoje u Zagrebu, te ni meni ne preostaje ništa drugo, već da, u ovoj nestašnoj zemlji čudesne flore, punoj palmi i baobaba, jedino tebe, moj mili čitaoče, obavestim kako se pismo, ipak, vratilo na ruke anonimnom pošiljaocu. Adresa je, nalazim, sto odsto bila pogrešna.
