Izvor: Politika, 02.Okt.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istraga o logorima kod Zrenjanina
Da li su hrvatski zarobljenici mučeni sistematski ili je reč o pojedinačnim slučajevima
Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije još ne može javno da se oglašava povodom navoda da su tokom 1991. i 1992. godine hrvatski zarobljenici mučeni na nekoliko lokacija u Srbiji. Kako je za „Politiku” objasnio portparol tužilaštva Bruno Vekarić „predmet je trenutno u radu, ali će posle određenih provera koje su u toku, tužilac moći zvanično da iznese >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svoj stav”. Vekarić je potvrdio da su tužilaštvu podnete krivične prijave u vezi sa navodima o torturi u logorima.
Udruženje „Vukovar 1991.” u maju prošle godine podnelo je krivičnu prijavu protiv nepoznatih počinilaca zbog, kako je navedeno, ratnih zločina počinjenih nad civilima i ratnim zarobljenicima u nekoliko logora u Srbiji od oktobra 1991. do avgusta 1992. godine. Zbog „ratnih zločina u logorima u Begejcima, Stajićevu, Sremskoj Mitrovici i Nišu, gde je bilo zatvoreno najmanje 3.000 hrvatskih vojnih zarobljenika i civila” Županijsko tužilaštvo u Osijeku zatražilo je nedavno istragu protiv generala Aleksandra Vasiljevića, šefa Uprave bezbednosti Sekretarijata za narodnu odbranu u vreme početka rata u Hrvatskoj i BiH.
Fond za humanitarno pravo podneo je tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije u novembru 2007, a, kako objašnjava Sandra Orlović iz ove nevladine organizacije, tužba je podneta u ime 12 žena i maloletnika koji su bili zatvoreni u Begejcima, Sremskoj Mitrovici i Aleksincu, a koji su, prema njenim rečima, preživeli stravičnu torturu.
– U logoru „Stajićevo” dokumentovali smo najmanje tri smrtna slučaja i znamo imenom i prezimenom ko su bili ti ljudi, ali, prema svedočenjima logoraša, bilo je mnogo više onih koji su ili podlegli posledicama torture ili su odvedeni u nepoznatom pravcu. „Stajićevo” je bilo napušteno poljoprivredno dobro, jedan objekat, zapravo štala za stoku u kojoj nije bilo nikakvih uslova za smeštaj ljudi. Logori u Stajićevu, Begejcima i Sremskoj Mitrovici stavljeni su na teret Slobodanu Miloševiću u optužnici Haškog tužilaštva – kaže Orlovićeva.
Novinari Drugog programa Radio Beograda u jesen 1991. godine radili su reportažu u logoru „Begejci” i razgovarali sa zarobljenicima. Danica Vučenić, jedna od tih novinara, sada zaposlena na radiju B92, kaže da su sa hrvatskim zarobljenicima razgovarali isključivo u prisustvu vojnika i čuvara.
– Zarobljenici nisu tada mogli otvoreno da pričaju, pa su na naša pitanja odakle im modrice, na primer, odgovarali da su pali ili udarili glavom o dasku. Bilo je i mlađih muškaraca, a bilo je i žena – priča Vučenićeva.
Opisujući logor ona kaže da je to je bilo poljoprivredno dobro, okruženo bodljikavom žicom, sa barakama gde su bili smešteni zarobljenici i čuvari sa psima.
– U tom ograđenom prostoru zarobljenici su mogli da se kreću, ali je nama to izgledalo kao nešto što smo videli samo na filmu. Kasnije, 2003. godine, otišla sam u Vukovar da pronađem neke od onih koji su bili zatočeni u Begejcima. Srela sam se i sa nekim od mojih sagovornika iz 1991. godine. Tada su mogli otvoreno da govore i pričali su mi da su bili mučeni i zlostavljani, a o maltretiranju su mi govorile i žene. Pominjali su i da je bilo smrtnih slučajeva – objašnjava Vučenićeva koja je materijal snimljen u Vukovaru pretočila u dokumentarni film „Glavu dole, ruke na leđa”.
Beogradski advokat Milomir Šalić, bivši istražni sudija Vojnog suda u Beogradu, tvrdi da se nije radilo o logorima već o sabirnim centrima, osnovanim po međunarodnom pravu.
– Predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta prisustvovali su razoružavanju hrvatske vojske iz Vukovara, i po spiskovima, i lica koja su bila učesnici oružanih sukoba zadržana su u centrima uz njihov nadzor i, kasnije su svakodnevno obilažena. Čak su u Sremskoj Mitrovici bile dozvoljene posete rodbine koja je donosila pakete zarobljenicima. To je sada politika, verovatno pokušaj da oni ostvare neke odštetne zahteve od Srbije – kaže Šalić.
Milomir Šalić smatra da je preterano govoriti o sistematskom zlostavljanju i tvrdi da su zarobljenici imali mogućnost da slučajeve torture prijave predstavnicima Međunarodnog Crvenog krsta koji su ih obilazili. Naš sagovornik ne isključuje mogućnost da je bilo pojedinačnih slučajeva maltretiranja.
– Moj stav je da ako je neko napravio neko delo treba da odgovara, ali je taj postupak dokazivanja i procesuiranja trebalo da bude obavljen davno jer bilo je raznih razmena podataka, predmeta, spisa između Srbije i Hrvatske, bilo je dogovora, protokola – kaže ovaj beogradski advokat.
----------------------------------------------------
Oslobodili ratne zločince
Šalić naglašava da je među zarobljenicima bilo i od 150 do 200 onih kojima se sudilo za ratne zločine, od kojih je nekima presuđena čak i smrtna kazna.
– Bilo je raznih optuženih lica za teška krivična dela ratnih zločina. Tadašnji vojni tužilac napravio je veliki propust pa je odustao od krivičnog dela oružane pobune da bi Milan Panić, tada premijer Jugoslavije, mogao da primeni razmenu „svi za sve”. To je greška naših pravosudnih organa jer su razmenili osobe koje su počinile teške ratne zločine. Niko iz tužilaštva nije potegao pitanje da te osobe odgovaraju za ono što su uradile – navodi Šalić.
Jelena Beoković
[objavljeno: 03/10/2009]
Pogledaj vesti o: Zrenjanin
