Izvor: Glas javnosti, 12.Jan.2010, 08:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doživeti stotu!
NJihove sede glave zapamtile su brojne ratove, glad i nemaštinu, nadživele su jednu kraljevinu, nekoliko Jugoslavija i državnu zajednicu SCG... LJubica Popov-Zebić (105) iz Zrenjanina, Nakovčanin Dušan Karanović (103) i Biserka Isakov (99) iz Iđoša nadaju se da se njihovi potomci, ali i svi građani Srbije, neće kao oni kroz život zlopatiti, nego da će jednoga dana živeti kao sav normalan svet.
Recept za dugovečnost krepki stogodišnjaci nemaju, osim da, kako kažu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u svemu treba biti umeren. Baka LJubica rođena je 25. decembra 1905. godine. Od sedmoro dece, petoro je nadživela, a ponosi se na svojih osmoro unuka, devetoro praunučadi i šesnaestoro čukununučadi... Sedamnaesto je na putu.
Nije loša demokratija, al’ socijalizam je zakon
Banatski stogodišnjaci još prate politička dešavanja u zemlji. Ipak, njihovi politički afiniteti ne poklapaju se sa Krkobabićevim PUPS-om, nego se, kažu, više uzdaju u Karića i Dačića. Baka LJubica veliki publicitet stekla je kada se učlanila u Pokret snaga Srbije i bila najstariji član stranke Bogoljuba Karića. Ne krije da je Bogiju još privržena.
- Nije loša ova demokratija ali je, sinko moj, socijalizam neprevaziđen. Srcu mi najviše leže socijalisti na čelu sa Ivicom Dačićem - kaže deda Dušan.
- U životu se ne treba puno sekirati. Hvala Bogu, noge me još služe, a imam i dobro pamćenje. Pijem samo lekove za spavanje, ništa drugo. Alkohol nikada nisam trošila, dan započinjem kaficom sa mlekom, a za poslednji rođendan ćerka Zlatinka mi je poželela 105, pa opet - kaže baka LJubica.
Zbog njegove vitalnosti i odličnog pamćenja, najstarijem Kikinđaninu, Dušanu Karanoviću (103) iz Nakova, svako bi dao barem trideset godina manje. Jedan od četvoro živih nosilaca „Partizanske spomenice 1941. godine“„ u kikindskoj opštini, rođen je 15. juna 1907. godine u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca. Na sever Banata sa Krajišnicima je stigao 1946. godine.
- Nikada u životu nisam uzimao lekove, a ni pušio. U bolnici sam bio jednom, i to pet dana, kada sam povredio ruku. Uz kafu svako jutro drmnem jednu, a nekad i dve rakije. Jedem sve. Najviše volim kolače i torte. Sluh i vid dobro me služe, ali ne i noge, pa koristim štake. Kao partizan, u ratu umalo nisam stradao. Četnici su me uhvatili 1943. u okolini Bosanskog Petrovca i osudili na streljanje. Na sreću, njihov komadant Marinko Mane Rokvić me je prepoznao i poštedeo mi život-priseća se vitalna starina.
Deda Dušan ima još četvoro dece, osmoro unučadi, devetoro praunučadi i jedno čukununuče. Na pragu stote je i Biserka Isakov (99) iz Iđoša kod Kikinde, rođena 11. novembra 1911. godine. Kada je pre 18 godina ostala bez supruga Dušana brigu o njoj preuzela je snaja Draginja.
- Kao jednoj od najuglednijih porodica u selu, posle Drugog svetskog rata tadašnja vlast oduzela nam je 19 jutara zemlje, kafanu i vršilicu. Sad se snaja i ja izdržavamo od porodične penzije, koja iznosi 7.000 dinara. Malo jeste, ali nas pomaže rodbina. Imam dve ćerke, petoro unučadi i šestoro praunučadi. Svu žensku čeljad u familiji naučila sam da kuvaju-otkriva baka Biserka.
.jpg)
