Izvor: Radio 021, 14.Dec.2019, 19:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Dogodilo se u Ečki": Mali čovek u raljama istorije
Pre 150 godina svetski selebritiji hrlili su na imanje nadomak Zrenjanina da bi lovili divljač i ribu, sunčali se na brodu koji je klizio duž Begeja. Sve su to pomno beležile naslovnice francuskog "Le Figaroa" i njujorškog "Tribuna", a verno preneo Tibor Varadi u svojoj knjizi "Dogodilo se u Ečki".
Tibor Varadi je svetski ugledni profesor, pravnik, akademik. Završio je pravo u Beogradu, doktorirao na >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << Harvardu. Bio je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Srednjoevropskog univerziteta u Budimpešti, predavao na univerzitetima Berkli, Kornel, Emori, bio je ministar u vladi Milana Panića, zastupao je Srbiju u Hagu…
To su podaci iz njegove biografije koji su manje-više poznati javnosti, ali to da je zanimljiv pisac, to tek otkrivamo poslednjih godina, iz njegovih knjiga, iako je njegove prve beletrističke radove davno objavio čuveni novosadski list "Uj Simpozium".
Poslednja Varadijeva knjiga "Dogodilo se u Ečki" izuzetno je dokumentarističko štivo u kojem će uživati svako koga zanima istorija Vojvodine, ali pre svega priče o običnim ljudima u susretu sa velikom istorijom.
Istorija malih ljudi
Mnogi od nas, u vreme kada su išli u školu, nisu voleli da uče istoriju. Bio je to predmet u kojem smo morali da učimo silne datume, godine, polja, bitke koji nam nisu značili ništa. Učili smo o pobedama koje su se ispostavile kao porazi i miru koji je uvek nagoveštavao neki novi rat. I tako su se oksimoroni smenjivali u nedogled.
Postoji, međutim, i ona druga istorija koja se ne može pročitati u udžbenicima iz istorije, mnogo zanimljivija od oficijelne. Ona govori o malom čoveku u raljama točkova istorije, u kojoj je on samo broj: u četi đaka, maršu, u nekoj grobnici, ili na groblju.
Zato su dragoceni oni koji nam pričaju istorije malih ljudi i o svemu onome što su oni morali da prežive da bi odživeli svoj mali život... Kroz te priče suštinski razumevamo ta prohujala vremena.
Uglavnom su to naši deke i bake koje smo nekad i krišom slušali, praveći se da spavamo na kauču dnevne sobe, gde je upravo u toku bivao zvanični čas nezvanične istorije.
Tu istoriju Tibor Varadi saznavao je od svoga dede, iz spisa njegove advokatske kancelarije otvorene septembra 1893. godine u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu.
Deda Imre
Deda Imre Varadi bio je važna figura u tadašnjem društvenom i političkom životu. Tokom Prvog svetskog rata branio je Srbe, tokom Drugog - Jevreje, kasnije je branio manjinska prava Mađara a na kraju prava svih ugroženih. Bio je poslanik ugarskog Sabora – izglasali su ga Srbi na inicijativu Jaše Tomića, bio je narodni poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i senator Kraljevine Jugoslavije.
Bio je poznat i po tome što je pratio dvoboje koji su i tada, kao odvajkada, bili jedan od načina dokazivanja časti. Sa njim je često na licu mesta bio lekar, inače njegov prijatelj - deda pisca Ivana Ivanjija, čovek sa kojim je Imre Varadi bio čak u jednom opozicionom bloku onog vremena.
Svi ti događaji u kojima je deda Imre učestvovo kao advokat, braneći vlastelu, a još češće obične male ljude, čučali su godinama u spisima Advokatske kancelarije Varadi. U njih je Tibor Varadi zaronio tek po odlasku u penziju. Tada je otkrio dokumentarnu riznicu za pisanje…
(Franc Ferdinand i grof Harnonkur)
Imanje čuvalo 11.000 pasa
U romanu Varadi ispisuje manje poznatu istoriju Vojvodine, zapravo imanja Ečka, koje u ono vreme nije bilo ono što je danas - malo mesto nadomak Zrenjanina koje je znano uglavnom po likovnoj koloniji.
Ečka je bilo jedno od najlepših imanja u Carstvu. Osnovao ga je Žigmond Lazar, Jermenin poreklom koji je izgleda bio ozbiljno talentovan gazda, toliko da je njegovo imanje u jednom trenutku čuvalo - i danas na jednom mestu nezamislivih - 11.000 pasa. Deo te loze su plemićke porodice Harnonkur i Palavičini čiji su se muški potomci zagledali u Ečku manje zbog ljubavi prema kćerkama Žigmonda Lazara - Mariji Lujzi i Antoniji, više zbog moći i materijalne sigurnosti koju je nosilo imanje Ečka.
Svetski selebritiji
U Ečku su u to vreme svraćale vodeće evropske face: prestolonaslednik Franc Ferdinand, koji je bio blizak prijatelj sa porodicom Harnonkur i koji je išao u lov po imanju, Begejom se na poziv ečanskog vlastelina vozio princ Aleksandar Karađorđević, svraćali su tu i članovi plemićke porodice Esterhazi, iste one iz koje je potekao pisac Peter Esterhazi, potom pisac Deže Kostolanji te članovi plemstva Turn und Taxix ali i tada devetogodišnje pijanističko čudo od deteta Franc List…
I dok je na imanju u Ečki bujao društveni život, koga se ne bi postideo ni francuski dvor, a u njegovim sobama raskošan privatni život – koga se ne bi postideli ni scenaristi španskih serija - van svega toga – a inspirisan upravo njima, paralelno je bujao i parnički život: sporila se vlastela - oko imetka ali sporila se i "boranija" u vidu radničke klase koja je radila na imanju: sobarice, kuvari, konjušari, "otuđivači žitarica zabranjenim putem"... Zbog proneverene ribe ili zbog pokazanog šipka i magarećih ušiju moglo se ići na sud.
Na sud se išlo i zbog dela počinjenih iz strasti i ljubomore. Zbog oboje umalo je stradao mladi grof Harnonkur a sve je osmislila sobarica Paula Frejer, koja je, da bi zaplašila svoju suparnicu, sve otirače oko spavaće sobe, namazala zapaljivom tečnošću. Malo se zanela, zbog čega je celo imanje moglo da završi u plamenu.
Ključarke influenserke
Deo priča iz Ečke su razni zanimljivi likovi koji bi sigurno bili inspirativni za film ili na primer scenarističkom timu iz producentskog okrilja glumca Dragana Bjelogrlića, koji, ukoliko ova knjiga dođe do njega, neće časiti časa da napravi sagu "Senke nad Vojvodinom".
Izostavljači izostavljivog deo su tih priča. Bili su to ljudi koji su ručno prepisivali važna dokumenta i imali pravo – bili su ovlašćeni – da, po sopstvenom nahođenju, nebitne stvari izostave.
Bilo je tu još nekih neobičnih zanimanja koja su iščilela iz današnjeg vremena poput ključarke, koja bi, s obzirom na to šta je sve radila i kakve je sve konce unutar jednog domaćinstva mogla da povlači, mogla da bude pandan današnjim influenserkama.
Bilo je i frakcijskih borbi u Ečki, jednom je otpuštena cela posluga. Tamo je živelo i dvoje koji su hteli da napišu klevetničko pismo ali ih je u tome sprečila nepismenost i to na nekoliko jezika, što je čudno jer su u Ečki, i vlastela i služinčad, govorili razne jezike: mađarski, nemački, srpski, rumunski, romski, slovački… Bilo je i drugačijih slučajeva: na imanju je radio jedan kuvar, Janoš se zvao, on nije prezao da uđe u salon, sedne za klavir i zasvira, pa čak i začita se.
Ima u Varadijevog knjizi još niz zanimljivih priča koji ispisuju istoriju pada jednog carstva i uspostavljanja nečega što se nije carstvom zvalo ali je negovalo slične "mere poslovanja"…
Upala uma
Neki su Ečki živeli od "otkupa na večito", drugi od "inadžijskih presuda", treći su obilato koristili "predumljeno bračno pravo" – u prevodu švaleracija im nije bila strana, bilo je i onih koji nisu odolevali "izazovu prepuštenosti" ili su "imali upalu uma"…
Na imanju je živeo i "trajno maloletni" Feliks, naslednik koji to nije mogao da bude, jer je bio "trajno stavljen pod nadzor zbog blesavosti".
Mladog vlastelina sa duševnim poteškoćama nisu vezivali za krevet, kao što su to 2019. godine radili sa decom u bosanskom Pazariću. Njega su pazili sve do njegove smrti a nadživeo je skoro sve pretendente na veliko nasledstvo Harnonkurovih.
Komunizam ulazi u grad
Kako ljudska vrsta - kako onda, tako ni danas - nije u stanju da podnese previše stvarnosti, pronađen je lek za to – "službene istine". One se menjaju i umnožavaju tegobe malog čoveka kroz istoriju. Ali mali čovek protiv njih može samo da iskaže svoj lucidni bes kakav je izvesni čika Gaži izrekao jednom prilikom: "Upravo sam pošao u Malu Ameriku da odnesem cveće Erni i zamolim je da mi pozajmi malo brašna... Prolazim pored suda, kad, komunizam ulazi u grad."
Koliko je Ečka bila mondensko mesto u Austrougarskom canstvu, govori i to da su vesti iz nje stizale ne samo do naslovnica mađarskih novina, već i do francuskog "Figaroa" i "New York Tribuna". Jedna od vesti iz rubrike za nevericu bila je i ona da su se Pravoslavna i Katolička crkva složile jednom u istoriji, i to baš u Ečki... I to su stale na stranu jedne žene – najstarije kćerke Harnonkurovih Marije Lujze, koja se oko nasledstva sporila protiv oca.
(Marija Lujza na naslovnici "Bistandera"
Ratne godine u Ečki nisu bile lake. Vreme nemaštine i sveg užasa koji je za malog čoveka doneo dolazak nemačke okupacije, najbolje je stao u naslov jednog od delova knjige - "Ni Hajl Hitler, ni para, ni dugova".
(Lepotica Marija Lujza oko koje su se lomila koplja zbog imetka)
Sudbina pojedinih stanovnika imanja u Ečki nije bila baš lepa… Odbijeni udvarač Marije Lujze Antal Sigrai završio je u Drugom svetskom ratu, bio je uhapšen, odveden u Mathauzen, preživeo, pa završio u Americi, gde je umro 1947. godine.
Jedan od potomaka Harnonkurovih završio je u Kaliforniji. Sa njom, groficom Antonijom Palavičini, drugom kćerkom grofa Harnonkura, susreo se pisac knjige “Dogodilo se u Ečki” jedne kalifornijske godine svog boravka u Americi.
O svim ovim događajima koji izgledaju kao da su iz neke uzbudljive holivudske filmske sage govori knjiga Tibora Varadija. Uz fantastične priče, jedna od izuzetnih vrednosti ove knjige je i povremeno kratko, duhovito i vrlo efektno referisanje na sadašnjost - a dobre knjige tome i služe: da opomenu, podsete, daju uvid, kako bi neki budući životi bili bolji, bez grešaka i kajanja.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
