Izvor: Blic, 15.Mar.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Činilo mi se da ću umreti na prvom nastupu
Sve što bi mi branili pokušavao sam odmah da probam, pa sam smišljao različite pustolovine po Zrenjaninu. Sa nepunih sedam godina sam testirao koliko dugo mogu da ostanem na kiši, pa sam potpuno natopljen zaradio virusnu upalu kuka. Zbog toga sam proveo dva meseca u bolnici i primio 238 injekcija. Jedva sam ponovo prohodao i umesto 1. septembra krenuo u školu sa mesec dana zakašnjenja, priseća se u ispovesti za „Blic nedelje" Željko Lučić, operski pevač.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Neukrotiv
Uživancija u spokojnim danima ranog detinjstva u banatskoj provinciji podrazumevala je da se začešljan u novom odelcetu zatrčim u prvu baru koja mi se nađe na putu. Majku je to dovodilo do ludila, a otac bi kratko mrmljao sebi u bradu da mi je karakter neukrotiv.
Školske tuče
Brzo sam postao dežurni krivac u razredu jer sam bio dosta krupniji od svojih vršnjaka. Bezazlena gurkanja i koškanja po školskim hodnicima po pravilu bi se završavala plačom mojih drugara koji bi sa ogrebotinama ležali na podu. Učiteljica je zbog toga stalno zvala moje roditelje koji nisu mogli da se načude lošim vestima jer sam u kući poštovao tradicionalni red i bio smerno dete. Na kraju su rekli učiteljici da zbog takvih gluposti ne žele da se viđaju sa njom. Bio sam odličan đak sa potpuno nedoličnim ponašanjem. U četvrtom razredu osnovne škole sam se već tukao s osmacima.
Roker u duši
U gimnaziji sam od starijih učenika saznao za ekipu koja je tada po oblačenju, ponašanju, izboru ploča koje slušaju bila potpuno van sistema. Normalno, prišljamčio sam im se sa strane, otkrio pivo i prve cigarete, zaljubljivanje, razočaranja. Bio sam odličan đak, tako da su roditelji ignorisali moj mangupluk van kuće. Trenirao sam karate četiri godine u lokalnom zrenjaninskom klubu „Proleter" ali me je muzika „drmala" iznutra. AC/DC, Deep Purple, Led Zeppelin, Iron Maiden bili su moj prvi susret sa zapadnom kulturom.
Metalac u horu
Zbog gromkog glasa vodio sam sve priredbe u gimnaziji. Primetio me je tada profesor Bursać, dirigent gradskog amaterskog hora „Josif Marinković", i pozvao me na audiciju. Bio sam neodgovoran, pa me je profesor Bursać posle slučajnog susreta na ulici odveo direktno na probu hora.
Pred prvi javni nastup pred šezdeset članova hora „Josif Marinković" nisam mogao da otvorim usta, pa sam izazvao smeh kod budućih kolega iz hora. Preznojen sam otpevao nekoliko lestvica i profesor Bursać me je prekrstio u bariton i pokazao mi gde da stanem. Odmah su me prozvali metalac jer sam uvek na sebi nosio uske farmerke sa pertlom mesto rajsferšlusa i teksas jaknu bez rukava. Duga masna kosa i kožna narukvica su bili moj zaštitni znak.
Zastave
Obišli smo i SFRJ i dobar deo Evrope. Neretko bi nas Zrenjaninci čekali na beogradskom aerodromu sa zastavama kada bismo se vraćali sa nekog takmičenja gde smo osvojili prvo mesto.
Železničar
Otac mi je jednog avgustovskog dana saopštio da je predao moja dokumenta za upis u Železničku školu u Subotici. Sa ocem koji je bio mašinovođa nije bilo pregovora, pa sam dva završna razreda usmerenog obrazovanja umesto u zrenjaninskoj gimnaziji na kulturološkom smeru, završio u stručnoj školi u Subotici. „Otpravnik vozova je gospodin čovek sa pištaljkom, elegantnim odelom i kancelarijom", govorio je otac. Sa nepunih devetnaest godina posle mature i svih životnih mangupluka našao sam se na železničkoj stanici u selu Tomaševcu, gde sam šefu predavao raport o stanju vagona, otpravljao vozove i ponekad prodavao vozne karte.
Bećarac za Gordanu
Jednog jutra kartu za Beograd mi je zatražila lepa studentkinja defektologije koju sam bećarskim šarmom isprovocirao da mi poveri svoje ime. Zvala se Gordana i usud me je njenim prisustvom počastio tek u slučajnom susretu u šinobusu nekoliko meseci kasnije. Trebalo mi je pola sata da se setim otkud mi je poznata devojka sa koje ne mogu da skrenem pogled i kada sam joj se konačno obratio, kazala me je: „Dobro si se setio." Kasnije mi je, 20. oktobra 1989. godine, na njen rođendan zakucala na vrata kancelarije na železničkoj stanici i očarala me, kako se ispostavilo, za celi život. Momentalno sam napustio radno mesto, odveo je u kafanu u centru Tomaševca i pevao joj bećarce čitavu noć. Vozovi su, srećom, kasnili.
Tri sata za prosidbu
Drugi naš izlazak je započeo uz pesmu i tamburaše i rakiju i posle tri sata rekao sam Gordani da bi bilo lepo kad bi se udala za mene. Poljubila me je i kazala: „I ja mislim da bi to bilo lepo." Ludo se volimo i dan-danas.
Beograd
Na nagovor profesora Bursaća, otišao sam u Beograd na školovanje jer je većina mojih drugara iz hora „Josif Marinković" našla profesionalni angažman u horu RTS i tadašnjem horu JNA. Dočekala me je profesorka Dorota Spasić iz muzičke škole „Josip Slavenski" i rekla mi da ću pripremnu osnovnu muzičku školu završiti za dve godine, srednju za još dve, i eto me na Muzičkoj akademiji gde će moj talenat pretvoriti u izuzetan glas operskog pevača.
Biserka Cvejić
Jednog popodneva je Biserka Cvejić sa mužem navratila do svoje dobre prijateljice profesorke Spasić, gde sam se i ja „slučajno" zatekao. Otpevao sam Mocartovu „Šampanjsku ariju" i od tog trenutka me je Biserka Cvejić uzela pod svoje uz obećanje da će od mene napraviti vrsnog operskog pevača. Otvarala je klasu za solo pevanje na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu i svoj pedagoški angažman tamo uslovila je mojim prisustvom na njenim časovima. Prijemni sam prošao bez problema i moj život se pretvorio u svakodnevnu posvećenost formiranju glasa.
Novi Sad
Profesorka Cvejić me je usmeravala, kontrolisala moj razvoj ali i savetovala kako da se pozicioniram u za mene novom svetu pozorišnih scena i umetničkog izražavanja. Sve je učinila za mene u teškim godinama mog studiranja. Štitila me je kao svog sina. O svemu smo se dogovarali, ali oko pevanja je njena bila poslednja. Početkom devedesetih godina roditelji su mi dali svu svoju ušteđevinu kojom sam plaćao kiriju za mene i Gordanu koja tada nije radila. Slali su nam u voće i povrće u gajbicama samo da bih nekako uspeo da se iškolujem, i opstanem u braku sa mojom Gordanom.
Prvi angažman
U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu sam dobio prvi angažman još za vreme studija. Uloga Silvija u operi „Pajaci". Nikada u životu mi nije bilo teže. Muzika glasna, predstava teče i neminovno dolazi trenutak kada ću u pozorištu prvi put u karijeri pevati solo deonicu. Od lupanja srca nisam mogao jasno da razaznam trenutak kad treba da počnem da pevam. Nekoliko sekundi sam jedino želeo da se ne brukam infarktom na sceni jer će novine pisati kako me je srce izdalo pre nego što sam započeo karijeru. Nisam osećao noge i potpuno sam pogrešno stao na sceni jer nisam ni video gde je publika. Racio me je u poslednjem trenutku uravnotežio i uspeo sam da se uz aplauz izbavim sa scene. Dugo u noć sam slavio uz starogradsku muziku.
Frankfurt
Profesorka Cvejić me je preporučila za audiciju u gradskoj operi u Frankfurtu 1997. godine. Njihov direktor mi je posle upoznavanja i mog pevanja rekao da im treba bariton. Bio sam oduševljen jer je Frankfurt svetska avio raskrsnica i grad u koji mogu da se sklonim od besmisla u Srbiji. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na nemačku preciznost jer pauza uvek traje tačno petnaest minuta i probe počinju tačno u deset sati. Nema zezanja na probama, priče sa kolegama, smejanja, zafrkancije. Red i rad. Kada priča dirigent, apsolutno svi ćute. Svi govore engleski tako da sam radio u nemačkoj operi bez znanja nemačkog jezika.
Šnaps
Moj prijatelj Horst Kempf je pilot Lufthanse na interkontinentalnim letovima i veliki poštovalac opere. Upoznali smo se posle premijere „Evgenija Onjegina" u frankfurtskoj operi u kojoj sam pevao naslovnu ulogu. Prišao mi je gospodin Kempf sa molbom da se uz pivo bolje upoznamo. Objasnio sam mu da pijem samo šnaps (rakiju) i predložio da odemo u obližnji kafić. Dugo smo razgovarali i on je od tada pratio moje nastupe širom sveta.
Pilot
Dobio sam jednom prilikom angažman u operi u Baltimoru i uputio se s američkom vizom na aerodrom. Tamo sam rezervisao let za SAD sa presedanjem u Londonu. Kako nisam imao britansku tranzitnu vizu, u četiri ujutru sam se našao u cajtnotu jer su sva mesta u letovima za SAD već bila rezervisana. Gospodin Kempf me je tada lično uveo u avion koji je primao putnike za let prema Vašingtonu. Sve vreme leta proveo sam u pilotskoj kabini i povremeno preuzimao komande aviona. Željko Lučić pilot.
Njujork
Posle potpisivanja ugovora sa menadžmentom Metropoliten opere nisam bio siguran gde idem. Njujork je pravi centar sveta, ne zbog toga što se u njemu nalazi najakustičnija operska sala kakva je Metropoliten, već zbog toga što su ljudi koji u njemu žive lišeni bilo kakvih predrasuda. To je moderni Vavilon. Mesto na kojem nije važno odakle si i kako se zoveš, već šta radiš i kako se ponašaš. Nisam mogao da se naviknem na američku hranu sa puno kečapa i čili začina, pa sam odabrao jedan argentinski restoran u kojem je meso dobro pečeno, a krompir obaren i začinjen samo peršunovim listom.
Italija
Firenca je najlepši grad. Ispred statue Davida sam stajao nepomično sat vremena diveći se Mikelanđelovoj genijalnosti. Italijani su veseli i otvoreni ljudi, što prija mom mediteranskom temperamentu. Radujem se što ću 2011. pevati u milanskoj Skali, jer sam ih tri puta u karijeri odbio zbog poklapanja termina sa već ranije potpisanim ugovorima.
Porodica
Zbog stalnih putovanja mnogo mi nedostaju supruga Gordana i sinovi Strahinja koji ima 15 godina i dve godine mlađi Aleksandar, koji žive u Frankfurtu. Obojica treniraju vaterpolo i često mi se događalo da izađem sa njihovih treninga jer ne mogu da razumem da se neko zagreva sa četiri kilometara sprinterskog plivanja. Posle im trener da loptu. Nedostajem i ja njima, ali takav je život. Bitno je da se Gordana i ja volimo i da su mi sinovi zdravi momci.
Lična karta
Željko Lučić je rođen 1968. u Zrenjaninu. Jedno vreme je radio kao otpravnik vozova na železničkoj stanici u banatskom selu Tomaševcu. Završio je solo pevanje na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu u klasi profesorke Biserke Cvejić. Bio je član beogradske i frankfurtske opere i nastupao je u Njujorku, Amsterdamu, Beču, Baltimoru,Firenci, Londonu" Jedan je od najcenjenijih svetskih baritona. Oženjen je s Gordanom i ima sinove Strahinju i Aleksandra.
Smršao 40 kilograma
Vojsku sam služio u Baru. Kad smo stigli u kasarnu, oficiri su nam odmah rekli da zaboravimo na maslinjake i more jer ćemo da se dobro upoznamo sa okolnim brdima. Kao korpulentni stokilaš odmah sam zadužio postolje za mitraljez i vukao ga na leđima tokom čitave obuke u kojoj je bilo dosta sunca i malo vode za piće. Kada sam kao iskusni brdski pešadinac došao na prvo odsustvo u Zrenjanin sa četrdesetak kilograma manjka, ujak je na ulici prošao pored mene jer me nije prepoznao.
