Izvor: Politika, 21.Jul.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Carskom baštom do kupaca
O stanju u povrtarstvu najbolje govori podatak da sve više Mihajlovčana napušta svoje povrtnjake i odlazi na rad u industrijske hale
Mihajlovo kod Zrenjanina – Dve trećine meštana Mihajlova u blizini Zrenjanina bavi se povrtarstvom, po čemu je ovo selo poznato u celom Banatu. Pre nekoliko godina baštovanima je dobro krenulo, a onda je proizvodnja počela da stagnira i sada je sve veći broj Mihajlovčana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji iz svojih bašti odlaze u industrijske hale.
Već nekoliko porodica znatno je smanjilo proizvodnju i otišlo u desetak kilometara udaljenu zrenjaninsku firmu „Drekslmajer”, gde u tri smene razapinju elektronske kablove koji se po svetu ugrađuju u razne tipove automobila. Plate dopru do 35 hiljada, ali radi se „na traci”, osam sati neprekidno, i reč je o veoma napornom poslu. Kako to da povrtari napuštaju njive i dolaze da rade u fabrici i pod ovim uslovima?
– I rad u baštama je težak. Mada te ne tera traka, postoje drugi problemi – priča Janoš Balint, jedan od najvećih proizvođača povrća u Mihajlovu.
Cela njegova porodica angažovana je u vrtu. Pored supruge, koja je stalno s njim, tu su povremeno i ćerke Ildika, koja studira, i Gabrijela, koja još uči gimnaziju. Najstarija Izabela završila je fakultet, udala se za Ernea Kiša pošto se ovaj u nju zaljubio i iz Debeljače došao u Mihajlovo, i njih dvoje sada razvijaju sopstvenopoljoprivredno imanje u selu povrtara.
– Manji je problem da se roba proizvede. Gajimo kvalitetno povrće, imamo i zalivne sisteme, po potrebi angažujemo sezonske radnike. Teškoće nastaju kad povrće treba da se proda. Ni na zrenjaninskoj pijaci za nas nema sluha. Napravljena je i nova, ali nema prostora da nudimo robu na veliko. Samo tezge, a to ide naruku preprodavcima. Najveća dobit ide njima – jada se Janoš. On ipak opstaje, ali ne i svi ostali povrtari. – Nema nikakve logike – veli baštovan – da mi ovde u Banatu čekamo pred fabričkim kapijama, a da plodna zemlja leži neobrađena. Treba ulagati i u industriju, ali zašto sve vlasti na dolasku uvek govore kako je poljoprivreda naša velika šansa i onda se ništa ne dogodi. Razmišlja li neko i o poljoprivrednim zonama i da država da pet hiljada evra po zaposlenom u ratarstvu. Prošle godine uništeni su nam svi plastenici od velikog snega, više od 2.500 kvadratnih metara. Plastenik nijedna osiguravajuća kuća neće da osigura, pa da bar donekle neko s nama podeli rizik. Da ne govorim o tome kako se osećamo kad nam prispeju paradajz ili paprika, a onda država dozvoli neograničen uvoz ovog povrća, cene padnu i ispadne da ste celu sezonu džabe radili.
Izabela Kiš, Janoševa ćerka, s mužem Erneom ulazi u ozbiljan posao i niže leje paprika, karfiola, praziluka i još desetak vrsta povrća. Škola joj pomaže da prati prilike.
– Plasman robe je najveći problem. Najveći korak u ovdašnjem povrtarstvu je napravljen kada smo se udružili u„Carsku baštu”, a to udruženje sklopilo sporazum s „Gomeksom”, najvećim ovdašnjim trgovačkim lancem. Plasman proizvoda preko kuća koje se već nalaze na tržištu za nas je najveća šansa, kaže Izabela. Država mora više da pomogne, naročito ako hoće da se spremamo za izvoz. Danas se traži organska hrana i tu su potrebna ozbiljan ulaganja. Do sada nam je država najviše pomogla u izgradnji sistema za navodnjavanje. Pokrila nam je 40 odsto troškova.
Nije baš sjajno ali povrtari se ipak snalaze. Porodice Balint i Kiš tesno sarađuju. Proizvode i kukuruz šećerac. S kukuruzom i uzgojem sadnica uspešno amortizuju tržišne udare koji se kod prodaje povrća svaki čas pojavljuju.
Đ. Đukić
objavljeno: 22.07.2013.
