Izvor: Politika, 17.Sep.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez zadruge nestaje selo
Meštani Banatskog Višnjićeva strahuju da bi njihovu poljoprivrednu firmu mogao da zauzme neki tajkun i tako ugasi samo mesto
Banatsko Višnjićevo – Selo je na tromeđi opština Žitište, kojoj pripada, Zrenjanin i Sečanj. Nastalo je na ledini gde su nikle kuće solunskih dobrovoljaca, koje je kralj Aleksandar nagradio zemljom posle Prvog svetskog rata. Brzo je napredovalo, dostiglo broj od preko 700 stanovnika, a onda je počelo da stagnira. Danas ima nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << više od 200 stanovnika, ali taj broj se naglo smanjuje, jer je uglavnom reč o staračkim domaćinstvima. Pored svega što se ovde ugasilo, sada preti opasnost i da ostanu bez poljoprivredne firme, nekadašnje zadruge koja je znak njihovog opstajanja.
Na autobuskom stajalištu je najveća gužva jednom nedeljno kada pre podne dolazi poštar. Ovih dana putnici su retki. Autobus čeka dvoje srednjoškolaca, poneki odseljenik, koji je došao da obiđe stare roditelje i radnik koji putuje na posao.
Četvoro učenika osnovne škole i dvoje dece za predškolsku nastavu u susedno selo voze roditelji. Ne samo da su ovde pre nekoliko godina ukinute škola i mesna kancelarija, nego više nema ni sportskih klubova, kafane, doma kulture.
– Narod se boji da bismo uskoro mogli da ostanemo i bez jedine firme u selu, poljoprivrednog preduzeća „Branko Gleđa“ koju zovemo zadruga – kaže predsednik Saveta MZ Banatsko Višnjićevo Slavko Vuković.
Posle Drugog svetskog rata, kao i u mnogim drugim mestima, i ovde je osnovana zemljoradnička zadruga. Zadrugari, ovdašnji seljaci su dokupili 300 hektara zemlje i zadruga je dobro poslovala. Kasnije je ona ušla u zrenjaninski kombinat „Servo Mihalj“ za koji se tvrdi da je proizvodio više hrane nego danas zajedno tri zemlje s prostora bivše Jugoslavije (Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina). Međutim, odlukom političara kombinat se raspao, a višnjićevska zadruga, tadašnji OOUR (osnovna organizacija udruženog rada) „Branko Gleđa“ postaje samostalno društveno preduzeće. Ta poljoprivredna firma dao DP sada treba da bude prodata u privatizaciji.– To bi za nas bila propast, jer ne samo da u njoj rade naši meštani, nego smo i mi ostali njeni kooperanti. Ovde dobijemo seme i đubrivo, a kad prodamo letinu platimo to što smo u proleće podigli – kažu Savo Drašković i Mirko Drča, ratari koji su već u godinama, kao i većina meštana, ali još obrađuju zemlju.
Meštani ističu da mora da se zaustavi propadanje sela, jer „ovde i lekar dolazi jednom nedeljno“. Sve manje je mladih, a ako ode i ta firma, strahuju da će se selo potpuno ugasiti. Navode da im treba zadruga koja će se prilagoditi njihovim potrebama, a ne „nekom ko će da kupi zemlju, koju će da obradi sa dva traktora (dva šofera) i kome neće trebati više radnika“. To se već događa u njihovom okruženju.
– Svašta smo pokušavali ne bi li nam država omogućila da se naš status prilagodi potrebama ovog sela, da nam se vrati zadružni status. To bi bilo i najpravednije, jer je baš u statusu zadruge kupljeno 300 hektara zemlje, o čemu postoje verodostojni dokumenti. Desetak godina se dopisujemo sa vladom Srbije, koju nam u ministarstvima preporučuju kao pravu adresu. Problem je što se vlade menjaju, a mi moramo svakoj iznova da dokazujemo o čemu se radi. Nadamo se povoljnom rešenju s obzirom da se priprema zakonska regulativa kojom će zadrugama biti vraćen adekvatan status – kaže ovdašnji ratar Vojin Trkulja.
