Izvor: Politika, 27.Jul.2015, 08:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bećar u srcu i duši
Poznati glumac, za koga ne postoje male i velike uloge, jer ih sve igra sa istim žarom, po mestu stanovanja odnedavno Pančevac, privodi kraju svoj apsolventski rad. I pred suprugom nikad ne peva.
Milenko je rođen u aprilu, godinu ne pominje („kao da je pa važna”, kaže) u Srpskoj Crnji, kraj Zrenjanina, iz koje je bio i naš veliki slikar, pesnik, dramski pisac, učitelj i boem Đura Jakšić.
Milenko je znao da će se otisnuti u glumačke vode još kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u šestom razredu osnovne škole stao na „daske koje život znače”. Bunili su se roditelji, negodovali što je, posle zanata za preciznog mehaničara, krenuo da pohađa zrenjaninski Dramski studio i na kraju završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Sin jedinac. Velika kuća...
– Nije bilo kompromisa, u Zrenjaninskom gradskom pozorištu su mi dali sobu u koju sam se preselio sa 19 godina i osamostalio. Morao sam sam da kuvam, peglam... bilo je to jako dobro za mene, postao sam čovek. U to vreme sam sa Miloradom Grujićem osnovao grupu „Ptice pevačice i cvrkućice” u kojoj su učestvovali muzičari, pesnici i glumci. Bio je to sjajan multimedijalni program, koji je nastao (šapuće u poverenju!) jer smo tražili način da privučemo pažnju gimnazijalki – priznaje danas.
Majka Kata i otac Kosta su prihvatili sinovljev izbor tek kada su ga videli na televiziji: debitovao je 1979. godine u seriji „Pripovedanja Radoja Domanovića”, a potom su usledile upečatljive minijature u mnogobrojnim serijama i filmovima. Za njega, kaže, nema malih i velikih uloga, sve igra sa istim žarom, ume i da zapeva, zaigra.
– Po dolasku u Beograd učio sam dve godine džez balet i moderan ples. Takođe, dve godine i solo pevanje, jer su mi bili potrebni za glumački posao. Ali fudbala, doduše rekreativno, nisam se odrekao. Moca Vukotić je moj školski drug i ponosim se time. Odlično pamtim dane kad ga je njegov stric svakog dana iz Rakovice, gde smo išli u školu, vodio na treninge Partizana. Bio je mali, sitan, ali neverovatan „brzanjac”. Driblao nas je s lakoćom, videlo se da će biti neko u svetu fudbala. Mnogo godina kasnije, zajedno smo večerali u društvu Ivana, mog sina iz prvog braka, koji je tada imao 16 godina. U jednom trenutku, naslednik me upitao: „Tata, ko ti je ovaj čovek?” Odgovorim mu ovako: „Nemoj sad da te udarim, pa to je Moca Vukotić, legenda Partizana i jugoslovenske reprezentacije!” Sve mu je bilo jasno kad mu je Moca poklonio dres koji mu je posle jednog meča dao legendarni nemački golman Sep Majer. To mu je naročito značilo, jer je bio golman OFK Beograda, a potom i nekih manjih klubova.
Kad slon načepi
Kao tinejdžer Milenko je kovao velike košarkaške planove i toga se rado seća.
– Bili su to dani kad nisi mogao da priđeš devojci ako nisi znao da izrecituješ pesmu, sviraš neki instrument ili ako se ne baviš sportom. Romantično doba. Krenuo sam od gitare i pesme Vaska Pope „Očiju tvojih da nije”, posle čega sam uzeo u ruke narandžastu loptu. Bio sam desno krilo, tako se to onda tretiralo. Kasnije sam igrao na poziciji beka, da bih se, kako su prolazile godine i saigrači me prerasli, preselio na klupu. Pogađate da sam na kraju završio u publici – dok razgovaramo Milenko gleda fotografije i evocira uspomene.
– Vidite ovu sliku, na kojoj me „gazi slon”, nastala je kao deo mog prvog intervjua sa Zoranom Nikolićem Zozonom za „Jež”. Uradili smo ga tako što sam na pitanja odgovarao uz pomoć fotografije. Na primer, slikao me u muzeju na Kalemegdanu, gde smo iskoristili stolicu u obliku slonove noge. Legao sam na travu, a on je tako fotografisao da je ispalo da mi je slon stao na grudi. Bio je to slikoviti odgovor na pitanje kakva je situacija u pozorištu. Posle su me ljudi pitali da li me je slon stvarno onako načepio. Bila su to lepa vremena, kad smo se divno družili – primećuje Milenko.
Televizijska publika Pavlova pamti i prepoznaje po efektnoj roli Radojice Ilića u seriji „Srećni ljudi”, dok poštovaoci pozorišne umetnosti već godinama u nacionalnom teatru uživaju u bravurama koje izvodi u predstavama „Kovači”, „Vesele žene vindzorske” i „Kir Janja”.
Pristajući da bude sve što režiseri žele, pekao je zanat, što je podrazumevalo brojne nagrade i priznanja. Predstava „Priča o konju” u pozorištu na Terazijama, u kojoj glumi glavnu ulogu, 1986. godine proglašena je za najbolju u Beogradu. Nema njegove monodrame koja se nije „zakitila” nagradom, pa je tako za „Prodavca magle” dobio Zlatnu kolajnu festivala u Zemunu 1978. Na festivalu u Istočnom Sarajevu su nagrađene: „Ja rezervista” i „Titov tajni dnevnik”.
Šta mu znače nagrade?
– Nagrade su za mene trenutni uspeh i ne dozvoljavam da me to ponese. Uvek se trudim da budem običan čovek u komunikaciji sa ljudima. Na sceni sam verovatno drugačiji, tako bar kažu… tu dajem sve od sebe na opštu radost gledališta. Scena je izvor mog života i stvaralaštva. Svaka predstava za mene je novo otkrovenje i ako dišem zajedno sa publikom ja sam presrećan. Igrao sam dosta monodrama Laleta Bojičića i 2005. godina sam od Udruženja književnika Srbije dobio Domanovićevu nagradu za negovanje satire, što je za mene nešto posebno. Jedini sam glumac koji je dobio ovo priznanje – ne zaboravlja.
Kriza se sve više oseća, u kojoj meri pogađa i kulturu?
– Itekako … kriza ili kako je već zovu, doprinela je otpuštanju radnika i ogromnom ekonomskom raslojavanju društva, tako da država vrlo malo odvaja za kulturu. A kada je siromaštvo u pitanju trudim se, koliko je to moguće, da se ne odrazi i na duh. Snalazimo se praveći predstave sa malo sredstava. Tako smo koleginica Ljilja Đurić i ja uradili komediju „Samo da znaš koliko te volim” 2009. godine, otišli u Moskvu na festival sveslovenskih zemalja, predstavljali Srbiju i proglašeni za najbolji glumački par i dobili „Zlatnog viteza”.
Insistiram da se rade dečje predstave jer se tu vaspitava naša pozorišna publika – smatra poznati glumac.
Svojataju ga komšije sa Karaburme
Milenko je proputovao svet glumeći na skoro svim kontinentima, ali je Kanada na njega ostavila poseban utisak, kaže da ne bi mogao bez vojvođanske ravnice, ali ako bi baš morao, otisnuo bi se u „zemlju javorovog lista”. Doduše, godine je proveo na beogradskom asfaltu, komšije sa Karaburme ga i dalje svojataju, a on sa svojom drugom suprugom Marinelom Fara Pavlov uživa pokraj Tamiša. Posle 14 selidbi, odlučio je, pre desetak godina, da svije porodično gnezdo baš u Pančevu.
– Marinela je profesor istorije i predaje u školi u Vršcu. Moji žive u Zrenjaninu, ja u Beogradu. Pančevo je bilo geografski u sredini.
Imam dosta prijatelja kojima, kad me pozovu u svoje vikendice, odgovaram da moja kuća upravo tako izgleda, a i nalazi se u nekadašnjem vikend naselju. Tu vladaju mir i tišina, a udaljen sam samo 50 metara od glavnog druma. I to nije sve! Pijace u Pančevu su jeftinije od beogradskih, baš kao i kafane. E sad, jedino što je u blizini aeroklub, pa s vremena na vreme preleću avioni. Međutim, već smo se sprijateljili sa njima, pa sve češće letimo sa pilotom Sinišom – otkriva nova interesovanja.
Tako je ispalo da je poznati glumac, večiti šaljivdžija, zarad ljubavi postao Pančevac. Kaže, lepo mu je u ovog gradu – fin neki svet ga okružuje. Sad u dvorištu okuplja društvo, sprema razne gurmanluke, mahom na roštilju i šporetu „smederevcu”. Nismo ga pitali zna li bećarac, jer se to podrazumeva da zna da ga otpeva, a da li zna da skuva bećar-paprikaš?
– Volim da kuvam, na internetu svašta ima, recepti... ali za jelo i dalje najviše volim vojvođanski ručak: supu, rinflajš, sos... onako sve po redu.
Neki još pamte Beogradsko proleće 1985, kada je Pavlov osvojio prvu nagradu za vokalno izvođenje u duetu sa Biserom Veletanlić. Nastupao je solo i na „Zlatnoj tamburici” u Novom Sadu, ali pred suprugom ne peva.
– Ona je apsolutni sluhista, pevala je dugo u horu, i odmah oseti ako počnem da falširam – priznaje naš poznati komičar.
Na kraju razgovora onako usput smo ga upitali na čemu radi, ne sluteći da razgovaramo sa apsolventom.
– Studirao sam režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a apsolvirao pozorišnu organizaciju i evo upravo pišem (već 10 godina) diplomski na temu „Kultura danas”, samo još da sve prekucam...
-------------------------------------------------------
Ispao iz kadra zbog šamara
Glumački posao je „srednje ime” za anegdote sa terena. Jedna od njih se često prepričava. Naime, tokom snimanja jedne od epizoda serije Siniše Pavića „Srećni ljudi” Pavlov je zaradio takav šamar od koleginice da je snimanje prekinuto.
Da se podsetimo: u pomenutoj seriji Milenko igra Radojicu, problematičnog gazdu kafane, koji je stalno upadao u nevolje. Opsedali su ga reketaši, palili su mu kafanu, sekli mu kravate, jurila ga je ljubomorna žena (Aleksandra Nikolić). A on, on je beznadežno bio zaljubljen u (naravno) mladu pevačicu Keti (Ivana Mihić). Ona je u jednom trenutku i Radojici i Milenku došla glave.
– Razularena supruga je u sceni trebalo da zatekne muža s pevačicom u garderobi. On je kao klečao pred Keti i molio je da ga ne napušta, a ljuta žena je trebalo da upadne, vrisne i udari mu šamar, pevačica da pobegne, a gazda da ostane i davi suprugu. Sve smo to isprobali nekoliko puta, samo da šamar i davljenje izgledaju što uverljivije, bez posledica – priča glumac.
Kada su, međutim, počeli da snimaju, situacija je kod šamara izmakla kontroli. Koleginica Aleksandra je toliko snažno ošamarila Pavlova da se on zateturao i pao. Snimanje je prekinuto, jer je glumac ispao iz kadra.
– Nisam znao šta me je snašlo! Glumci su se smejali, Aleksandra mi se izvinjavala, a onda mi je prišao reditelj Sloba Šuljagić i priznao da je to bila njegova ideja, kako bih u kadru izgledao što uverljivije – priseća se Pavlov.
Pogledaj vesti o: Zrenjanin
