Izvor: Blic, 17.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u senci spomenika
Na petom kilometru od Peći, u srcu Metohijske kotline uz put prema Đakovici smestio se Goraždevac. Uprkos izolovanosti i velikom zločinu počinjenom 13. avgusta 2003. godine u iščekivanju srećnije budućnosti živi nešto više od 900 Srba. Ponose se što su uprkos brojnim žrtvama neprestanom strahu i siromaštvu uspeli da sačuvaju, kako kažu, srpstvo i srpsku zastavu istaknutu na jarbolu ispred lokalnog doma kulture.
Raduju se što su 1999. godine prihvatili 120 srpskih porodica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz Peći i Metohijske kotline i što će školska zvona i ovog 1. septembra najaviti početak časa za oko 220 učenika osnovnih i srednjih škola. Ovde još nije zabeležena prodaja ni jednog jedinog kvadrata metohijske crnice.
„Goraždovac je i u prošlim još težim vremenima opstao, opstaće i danas", skoro u glas kažu Goraždevčani.
- Izdržali smo najteže. Nadamo se da je vreme terora prošlo i da će naša deca sutra živeti bolje i srećnije. To nas održava iako smo u proteklih osam godina skoro svakodnevno bili žive mete albanskih ekstremista - priča sa zebnjom Milovan Srbljak, pokazujući spomenik na kome su ispisana imena 11 Srba, žrtava albanskih ekstremista, spomenik koji opominje i okuplja ljude Goraždevca.
Međutim, spremni su da ponovo uspostave suživot sa Albancima, svesni da se ne može živeti u izolaciji na prostoru od nepunog kilometra. Sve više meštana sami svojim kolima, bez pratnje Kfora i KZS, idu do Peći ili u šoping ture do Kosovske Mitrovice.
- Mora se živeti. Uspeli smo da savladamo strah, a kako i ne bi, kad sve namirnice dopremamo iz Peći. Ipak, naš ulazak u grad svodi se - kupi, što pre utovari i vraćaj se nazad - kaže Milan Petrović uz napomenu da se srpska reč u Peći, izuzev šaputanja u četiri oka, još uvek ne sme čuti.
Otete njive
Ne smeju ni na njive po rubnim područjima prema susednim selima Ćuška, rodnom selu kosovskog premijera Agima Čekua, Zahaću i Brežaniku kojih ih deli od povratničkog sela Belo Polje u kome, takođe u izolaciji, živi 25 Srba.
- Ostali smo bez poljoprivrednih mašina. Stoka je pokradena. Kilo sira ne možeš kupiti u našem selu - veli starina Milovan Dimitrijević, prisećajući se da je do 1999. godine preko 2.200 Goraždevčana živelo uglavnom od stočarstva i poljoprivrede.
- Tu ubereš, tu prodaš, a danas ni za sopstvenu upotrebu kilo krompira nema gde da zaseješ - kaže on, žaleći što za života neće ponovo videti kombajn u svojoj njivi koji mu sada bez dinara nadoknade koriste Albanci.
Uprkos želji da se okrenu budućnosti, kao zao duh iznad njihovih glava lebdi zločin počinjen nad srpskom decom 13. avgusta pre četiri godine. Kad se iskupe da popiju piće ispred seoske prodavnice, uvek priča sklizne do tog kobnog dana, kad je na kupanju ubijeno dvoje a ranjeno četvoro srpske dece.
Dragana Srbljak, jedna od žrtava, kaže da je tek sad kako odrasta sustižu scene u kojima njeni vršnjaci smrtno ranjeni padaju.
- Vidim smrt, vidim zločince. Svakodnevno, uspomene me vraćaju na reku Bistricu na koju više srpska noga nije kročila iako se reka nalazi na svega 200 metara od sela. Ona za nas više ne postoji - kaže ova buduća profesorka pedagogije.
Život stotinak omladinaca je dosadan. Jedan jedini kafić i kupanje na bazenu izgrađenom pre dve sezone sredstvima Vlade Srbije. Čuvar bazena je žrtva bistričkog zločina Đorđe Ugrenović. Posle oporavka od teških prostrelnih rana zaposlio se u lokalnoj školi gde radi na održavanju, a u letnjim danima motri na prilaze bazenu jer u tome, kako kaže, ima životno iskustvo.
- Ostao sam, ali se mora naći način da se moji vršnjaci zaposle jer bez toga Goraždevac za neku godinu, ne daj bože i nezavisnosti Kosova, biće selo staraca - reče on.
Strah od provokacije i napada je neprestano prisutan.
- S njime smo se srodili - veli Đorđe i dodaje da je ovo selo u kome nema igranki ili noćnog života, a o izlascima u grad u kasnim noćnim satima, poput vršnjaka iz Kosovske Mitrovice ili gradova centralne Srbije, i ne razmišljaju.
Rafali upozorenja
Plaši ih uklanjanje kontrolnog punkta Kfora i zato s prvim noćnim satima i staro i mlado sklanja se s lokalnog puta kojim Albanci slobodno prolaze.
- Nema dana da Albanci ne ispale po rafal ili dva, koliko da nas opomenu - kaže Milisav Dakić, čiji je trinaestogodišnji sin Panta ubijen pre četiri godine.
Utučen što, uprkos obećanjima, ubice njegovog sina i Ivana Jovovića nisu otkrivene kaže:
- Dobili smo informacije da je saslušano 75 ljudi i da je pronađeno sedam pušaka istog kalibra iz koga su deca ubijena, ali počinioca nema!
Ipak, sa tom činjenicom, kao i sa turobnom slikom Goraždevca koji u odnosu na susedna albanska sela sve više liči na mesto u kome je vreme stalo, ni on ni bilo ko u Goraždevcu se ne miri.
Žive u uverenju da će uz Pećku patrijaršiju i Goraždevac biti mesto sabiranja Srba i da će iz ovog sela krenuti povratak u Peć i okolna uništena sela iz kojih je proterano oko 35.000 Srba.
