Izvor: Blic, 31.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim više života
Živim više života
‘’Sve što ti život uskrati, pretvori u prednost, suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja, ma ništa nije vredno očaja, bože, kako žalim samoubice, koliko mladosti i lepote je nestalo samo zato što se u času slabosti poveruje u žar neponovljivosti, upamti, nema kraja, uvek postoji neki prozor, makar mali otvor kroz koji se može namignuti sebi od pre, i nije važno kojim redom ti se u životu dešava sve to što ti je namenjeno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve ono što ne dobiješ na početku, čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte, moraćeš dvostruko da platiš, sve, baš sve je tako kako je jedino moglo biti, a kroz nekoliko decenija sve se obrne, i nema više naših malih večnosti sa početka. Horizonti su takođe potrošivi’’, napisao je Dragan Velikić, naš najprevođeniji pisac na nemački i novi ambasador SCG u Austriji, u svom najnovijem romanu 'Ruski prozor'. Pred put u Beč odlučio je da od domaćih medija samo 'Blicu' da intervju.
'Ruski prozor' je, kako primećuju retki koji su imali prilike da ga čitaju, vaše najbolje delo. Ostao vam je još epilog. Kojom idejom ste bili poneseni dok ste ga pisali?
- Kada bih mogao da odgovorim na ovo vaše pitanje, verovatno ne bih pisao, posebno ne romane. U mom slučaju ideje nikada nisu predložak. Pišući, umnožavam vlastitu stvarnost. Na izvestan način, živim više života. ‘’Ruski prozor’’ je roman-omnibus, tri celine koje se prožimaju. Ali su sve to spoljašnje odrednice, kao da prepričavam ukus maline. Činjenica da mi je ostao još epilog ne znači da će ‘’Ruski prozor’’ uskoro pred čitaoce. Onog časa kada sam prihvatio mesto ambasadora u Austriji, prestao sam da pišem. Ne može se na dva koloseka, barem ja to ne mogu. Posao ambasadora u Beču svakako nije sinekura. Rukopis nosim sa sobom. To je moje privatno ostrvo. Nemam iluzija da ću uskoro završiti ‘’Ruski prozor’’. Tešim se da je to možda dobro za moj roman.
Da li će u epilogu biti, na ovaj ili onaj način, zastupljen kontekst da odlazite u Beč za ambasadora? - Ne. Problem će biti kako pisati iz one glave koja je roman skoro završila, a koja odlaskom u Beč više neće biti ona ista glava. Ipak, građevina je podignuta. Fasada može da čeka.
Kako vi vidite činjenicu da sada u ambasade idu pisci, odnosno neprofesionalci?
- Činjenica da je neko pisac sama po sebi ne mora biti preporuka za ambasadora. Tačno je da u tradiciji naše diplomatije pisci nisu retkost, međutim, zaboravlja se da su Andrić, Dučić, Crnjanski, Rakić, Rastko Petrović kao mladi ljudi postali službenici Ministarstva inostranih poslova, da su bili diplomate od karijere. To nije slučaj sa piscima koji danas idu za ambasadore. Mene za mesto ambasadora u Austriji nije preporučila neka politička stranka, budući da nikada nisam bio član nijedne stranke, već činjenica da već petnaest godina postojim kao književnik u zemlji u koju idem. Svi moji romani obavljeni su na nemačkom jeziku. U Beču sam živeo, poznajem mnoge ličnosti iz kulturnog i političkog života Austrije, godinama sam objavljivao publicističke tekstove u njihovim novinama. Dakle, nezvanično više od jedne decenije predstavljam kulturu svoje zemlje u Austriji. To još uvek samo po sebi nije garancija da ću biti dobar ambasador, međutim, ne idem slučajno u tu zemlju. Vi ste pre i posle svega ipak pisac, da li je vaš susret sa (grubom) diplomatijom možda literarna građa?
- Sve je građa. Jer sve vas pravi i menja. Ali to nije razlog da se ide u diplomatiju. Građa vas nigde ne može mimoići. Moja glavna preokupacija biće kako da ono što jesam učinim u što većoj meri upotrebljivim u novoj profesiji. Na čemu ćete insistirati kada je reč o vašem diplomatskom angažmanu i dijaspori?
- Austrija je jedan od naših najvažnijih privrednih partnera. Sa tom zemljom nikada nismo imali tako dobre odnose kao što je to slučaj poslednjih godina. Duboko verujem da će se uzlazna linija razumevanja i saradnje nastaviti, što u velikoj meri zavisi od nas samih, od sposobnosti naše političke elite da po pitanju vitalnih ciljeva postigne konsenzus. Od 1. januara iduće godine Austrija predsedava Evropskoj uniji, dakle, u periodu kada će se rešavati i pitanje Kosova. Naravno da je oblast kulture moj teren, međutim, uspešnost ambasadora u Austriji meri se i nekim drugim parametrima koji medijski često nisu tako zanimljivi. Moj glavni cilj je da na svakom području delovanja ojačam pozitivni predznak svoje zemlje. Ja dobro znam kakav minus je napravljen tokom Miloševićeve ere. Često sam tokom poslednjih petnaest godina boravio u Austriji i Nemačkoj. Mi smo kao zemlja još uvek daleko od pozitivne asocijacije u svesti onih koje nazivamo obični građani Evrope. Naravno da nije naša krivica za takvo stanje jedina, ali proglašavati druge odgovornim za zlu sudbinu znači biti autista, vrteti se stalno u krug. Samo se suočavanjem sa prošlošću postaje protagonista vlastitog života. Isuviše smo dugo bili sami sebi saputnik. Naša dijaspora u Austriji je brojna i prisutna je u svim socijalnim slojevima. Sama činjenica da u Austriji živi više od dvesta hiljada naših građana, a od tog broja polovina u Beču, jeste značajno vezivno tkivo sa tom zemljom. Nije to samo moja želja, već i dužnost kao ambasadora, da naš svet u Austriji zaista oseća i doživljava ostrvo ambasade kao prostor gde se sasvim jasno čuje puls domovine. Tatjana Nježić
