Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamrznuti trenuci života
Dramska autorka Maja Pelević ponovo je u žiži interesovanja. Njena drama „Možda smo mi Miki Maus” pobednik je anonimnog konkursa Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst na srpskom jeziku. U konkurenciji 124 prijavljena dela stručni žiri jednoglasno je za najbolji proglasio tekst „Možda smo mi Miki Maus”, potpisan pseudonimom „Nedoumica”. Nagrađeni tekst Maje Pelević biće izveden na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je odnedavno angažovana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao dramaturg.
Maja Pelević pažnju javnosti skrenula je originalnim i svežim dramskim pismom. Autorka je komada „Ja ili neko drugi”, „Pomorandžina kora”, „Ler”, „Beograd – Berlin”, „Budite lejdi na jedan dan”... koji se izvode kako na domaćim, tako i inostranim scenama. Drame su joj prevedene na nemački, engleski i francuski jezik.
Komad „Možda smo mi Miki Maus” bavi se automatom za fotografisanje, odnosno pokušava da ukaže na neminovnu činjenicu da su naši životi postali automatizovani. Izdvaja se „emotivnom snagom, poetikom koja pripada postdramskoj formi i izuzetnim scenskim potencijalom”.
Pozorišna publika sa nestrpljenjem čeka postavku Vaše nove drame „Možda smo mi Miki Maus”. Šta Vas je podstaklo da je napišete?
Komad je inspirisan i posvećen likovima sa grafita u Svetogorskoj ulici u Beogradu, koji su napustili zid da bi ispričali ovu priču. Oni stoje zamrznuti, zagrljeni, gledaju u prolaznike koji povremeno obrate pažnju na njih i pitaju se „Možda smo mi Miki Maus?”. Onda, u potrazi za odgovorom, izlaze iz zida i kreću se kroz grad da bi došli do starog automata u Bezistanu preko puta „Mekdonaldsa” na Terazijama. Drama se bavi vremenom i odnosom pojedinca prema sopstvenim „zamrznutim” trenucima u životu. Kao polazište uzima fotografiju, koja najbolje oslikava želju za večnošću, a istovremeno strah od prolaznosti. Sa druge strane Miki Maus neminovno upućuje na bodrijarovske simulacije i na to da Diznilend služi da bi prikrio činjenicu da ceo svet polako postaje Diznilend.
Često razmišljate na temu slobode. Da li je reč sloboda izgubila smisao. Gde se njene granice?
Granice slobode su tamo gde ih pojedinac sam sebi postavi. Dok se ne dokaže suprotno.
Šta Vas u razmišljanjima sputava?
Jedino sama sebe mogu da sputam u razmišljanjima što vrlo često radim da ne bih poludela.
A šta motiviše?
Ljubav, preispitivanja i činjenica da nikad neću biti zadovoljna sobom i svetom oko sebe.
Političko pozorište, čini se, izbegavate. Da li ga smatrate staromodnim? Može li i koliko politika da utiče na razvoj umetnosti?
Svako pozorište je političko, osvešćeno ili neosvešćeno. Nekada je bekstvo od politike vrlo jasan politički stav. Mislim da politika može imati uticaja na to šta i kako će se finansirati, a umetnost se uvek razvija i mimo toga. Onaj koga zanima to vidi i zna.
Zašto tvrdite da za Vaše komade i komade vaših kolega mora da se stvori nova publika?
Svaka nova tendencija u umetnosti polako stvara svoju publiku. To je prirodan proces. Ljudi su često skeptični prema novim stvarima, a posebno u sredini koja već dugo gaji i hrani jedan prilično konzervativan pogled na pozorište. Sa izvođenjem sve većeg broja savremenih domaćih i stranih komada publika će steći naviku, a i želju da gleda i sluša o temama koje ih se direktno tiču. Pozorište u jednom svom aspektu, definitivno treba da bude slika svog vremena.
Da li je izolacija jedini način da shvatimo koliko ne poznajemo sebe?
Izolacija je pre svega dobar način da prinudno komuniciraš sa onim delovima svoje ličnosti kojih se najviše plašiš a koji te se najviše tiču.
Kako gledate na odnos našeg života i virtuelne stvarnosti?
Virtuelna stvarnost je u većini slučajeva produžetak i pomagalo „realnosti”. Ako se stvar izmakne kontroli ona može biti i privremena zamena za realnost. Ali kako god se okrene, makar i živeo u Second life uvek ćeš morati da ustaneš da odeš u toalet.
Insistirate na terminu spisateljica. Deo kulturne javnosti, ipak, uporno se protivi upotrebi te reči. Kako pomiriti stavove?
Tako što će svako, po sopstvenom afinitetu, sebe nazivati kako god želi i oseća. Ako se neko oseća kao pisac, a ženskog je roda, nemam ništa protiv da sebe naziva piscem. Ja se, lično, osećam kao spisateljica a na onima koji sastavljaju pravopis je da odrede da li je to pravilno ili ne. Ako nije, onda ću se osećati nepravilno.
Svrstavaju Vas u najtalentovinije mlade dramske autore. Vi ipak volite dane kada zaboravite da ste spisateljica?
Pa valjda je normalno da svako voli povremeno da zaboravi šta je i da poželi da je neko drugi.
[objavljeno: ]
.jpg)
