Izvor: B92, 08.Mar.2015, 16:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VICE: Noć kada je moja devojka zaboravila ko sam
Situacija, kako su stvari stajale, nije mogla da izgleda lošije. Čovek je zagradio uplakanu, preplašenu ženu u predvorju stambene zgrade i nije joj dao da mrdne. Da je neko u tom času ušao, žena bi rekla da ne poznaje tog muškarca. Rekla bi da se ne seća kako je tu dospela.
Neko treći bi – sasvim zdravorazumski – zaključio da je, po svemu sudeći, muškarac drogirao ženu i, ako poseduje imalo ljudske pristojnosti, pritekao joj u pomoć kako zna i ume. Možda bi zvao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << policiju. Možda bi ubio muškarca od batina. Na kraju krajeva, ovaj je očigledno planirao da je siluje. Skoro da nije bilo objašnjenja prema kom bi muškarac u toj situaciji ispao dobar. Skoro.
Vrteo sam tu teoriju u svojoj glavi i molio se Bogu, za koga sam u tom trenutku odlučio da postoji. Pomolio sam se da, dok god stojim tu sa svojom devojkom usred njenog teškog disocijativnog napada, niko ne naiđe. Bože, ako čitaš ovo: tvoj sam dužnik.
Jednog božićnog jutra ležali smo u krevetu i ona mi je prvi put ispričala za disocijativni poremećaj ličnosti od kog boluje. U tom trenutku bili smo u vezi osam meseci i bila je od samog početka otvorena sa svim – sem s ovim. Mislim da to nije bilo toliko zbog toga što se plašila kako ću ja reagovati, već više zato što je morala da zna da može u potpunosti da mi veruje pre nego što mi saopšti tu informaciju za koju bukvalno niko drugi nije znao.
Ukratko mi je objasnila svoje stanje – u najgorem slučaju, rekla je, imaće problema ne samo da shvati ko je, već i šta je; neće uspeti da prihvati predstavu o sopstvenoj ljudskosti. Bilo joj je veoma teško samo da priča o tome, što je, po mom mišljenju, verovatno bio glavni faktor zašto je tako malo ljudi znalo za njen problem. Za njeno dobro, nisam postavljao nikakva pitanja niti na nju vršio dodatni pritisak. Kada je ispričala sve što je želela, rekao sam joj da to ne menja ništa i da je volim uprkos svemu. Četiri meseca kasnije, prvi put sam prisustvovao onom što je opisala.
Veče je počelo tako što smo gledali film kod prijatelja. Negde na pola filma, zapazio sam promenu u njenom disanju, kako postaje sve brže i pliće. To nije bio neki poseban razlog za zabrinutost – patila je od teške anksioznosti mnogo pre nego što smo se upoznali i uglavnom je umela prilično dobro da se nosi s tim. Izmasirao sam joj leđa i ramena da bih je umirio, ali je vremenom postalo sve očiglednije da ovaj napad panike neće tek tako prestati. Posle oko 20 minuta, šapnula mi je na uvo: "Moramo da idemo. Disociraću."
Brzo smo uzeli naše stvari i izvinili se domaćinima, objasnivši im da smo oboje veoma umorni i da idemo kući da spavamo. Čim smo izašli iz zgrade, uhvatila me je za ruku. "Obećaj mi da šta god se dogodi, nećeš odustati", rekla je. Obećao sam.
Ostatak teksta pročitajte na Vice.rs
.jpg)
