Izvor: Politika, 08.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U potrazi za punim novčanikom
Do 2002. godine, zapad sam volela samo kao turista, gde sam odlazila samo sa pasošem u džepu. Onda nastaje preokret u mom životu, smrt roditelja, propadanje preduzeća i prazan novčanik. Izlaz iz nastale situacije je pakovanje kofera i odlazak na zapad u potrazi za poslom. Shvatam da ću od sada u svoju zemlju dolaziti kao turista. Žalosno ali istinito. Da bih došla na zapad, ovog puta u pasošu sam morala da imam važeću vizu zemlje u koju odlazim, a to znači čekanje u redu pred Belgijskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ambasadom. To je moje prvo razočarenje i osećaj niže vrednosti.
Šta se to desilo sa mojom zemljom, zašto njeni građani moraju da čekaju u redu pred ambasadama zapadnih zemalja gde se vrši selekcija ko može na zapad a ko ne, a da u isto vreme svako sa zapada može da dođe u moju zemlju slobodno i da u odlasku, pored kofera u srcu ponese toliko topline koju samo moja zemlja može da pruži svakom.
Dolazim u Belgiju telesno, a duhovno sam u Srbiji gde mi je ostalo 40 godina života, prijatelji, moj grad na Dunavu i prazan novčanik. Sa sobom sam ponela samo slike roditelja. Belgija je prelepa zemlja, puna zelenila, sa uređenim gradovima, gde su fasade starih kuća urađene tako da vam se čini da su od čipke, sa puno atrakcija i kulturnih zbivanja, sa stabilnim socijanim i zdravstvenim uređenjem, školstvom. Mala zemlja koja je pravno uređena.
Za razliku, možda od mnogih, Ja sam imala tu sreću da od prvog dana ovde nisam sama, imam brata koji ovde živi godinama, i koga sam ja kada je dolazio u Srbiju u sali zvala "belgijanac" ne shvatajući koliko je ta reč teška i koliko ga to pogađa..Hvala ti brate, aliii"..
Posao sam relativno brzo našla i ponovo sam naučila kako je imati para u novčaniku. Stari novčanik sam ostavila u Srbiji prazan, ovde sam kupila nov. Radi uroka. Radim, imam para ali sam u ovoj demokratskoj zemlji građanin drugog reda, bez lične karte, bez prava na boravak, bez zdravstvenog osiguranja. Živim i radim nelegalno jer ne mogu da sredim boravak. Možda sam i mogla da tražim azil kao politički izbeglica, ali kako da budem izbeglica iz svoje zemlje i to još politički, kad je i u mojoj zemlji napokon pobedila demokratija. Osećaj je jako prijatan, priznaćete, ali ga nikom ne preporučujem.
Gazde Flamanci su ljubazni i na prvi pogled čini vam se da za njih niste stranac, oni Srbiju ne gledaju kao "pandorinu kutiju", ali to je tako dokle god kod njih izgarate od rada.
Nostalgija ubija, lečim je radom, ali želim i da se družim sa našima, da se nasmejem, da razgovaram i da pričam o Srbiji. Srpskih klubova u Belgiji nema, a i malo naših ima u odnosu na ostale zemlje zapada. Sa tom željom odlazim nedeljom u našu crkvu u Brisel, mada moram priznati da nisam neki vernik. I opet razočarenje. Mnogi od naših godinama nisu odlazili u domovinu, žive u socijalnim stanovima, rade na crno, nedeljom popodne idu po kafanama ciji su vlasnici "sandžaklije", i uz tradicionalne ćevape i novokomponovanu narodnu muziku koja trešti u zadimljenoj kafani provode popodne i kažu da su zadovoljni. Strašno. Pa za ljude islamske veroispovesti je čudno i neshvatljivo, da se posle službe iz Srpske pravoslavne crkve dolazi kod njih u kafanu, ali gost je gost a njegovo je pravo da bira u koju će kafanu. Ovo je gorka pilula, ali je tako.
Kako da lečim nostalgiju koja me ubija? Kako da vratim osmeh koji je nestao? Imam brata koji me razume i pokušava da mi pomogne i imam rad koji mi leči nostalgiju. Sad još uvek u svoju zemlju ne mogu da odem ni kao turista, u novčaniku imam para, ali nemam osmeha na licu, nemam ljubazno ćaskanje sa komšijama, nemam svoj grad na Dunavu, nemam.......
Nadam se da ću jednog dana opet, kao nekada, iz svoje zemlje na zapad samo kao TURISTA.
Lučić, Belgija
[objavljeno: 08.12.2007.]
.jpg)
