Izvor: B92, 21.Maj.2010, 16:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Robovi vode
Kada bi milioni žena koje tegle vodu sa udaljenih mesta imale slavinu pored vrata, čitava društva bi mogla da budu transformisana.
Piše: Tina Rozenberg
Fotografija: Lin Džonson
Izvor: National Geographic Srbija
Stopala Ajlite Binajo poznaju ovu planinu. Čak u četiri ujutru može sama po mesečini da strči do reke niz stene >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i da se uspenje uz strmu planinu natrag do svog sela sa 23 litra vode na leđima. Ona prevaljuje ovaj put tri puta dnevno skoro tokom svih svojih 25 godina. To isto rade sve druge žene u njenom selu Foro, u oblasti Konso, u jugozapadnoj Etiopiji. Binajo je prestala da ide u školu kada joj je bilo osam godina, delimično zbog toga što je morala da pomaže svojoj majci da donosi vodu iz reke Toiro. Ova voda je prljava i nije bezbedna za piće; dok se suša, koja već dugo traje, nastavlja iz godine u godinu, ova nekada moćna reka postaje sve iscrpljenija. Ali, to je jedina voda koju je Foro oduvek imao.
Zadatak donošenja vode određuje Binajin život. Ona mora i da pomaže suprugu u uzgajanju manioka i pasulja na njihovim njivama, da skuplja travu za koze, suši zrnevlje i nosi ga do vodenice da se samelje u brašno, sprema obroke, održava čistim porodično dvorište i stara se o svoja tri mala sina. Nijedan od ovih poslova nije toliko važan, niti oduzima toliko vremena koliko onih otprilike osam sati koliko svakodnevno provodi donoseći vodu.
U bogatim delovima sveta ljudi otvore slavinu i iz nje pokulja obilje sveže vode. Pa ipak, skoro 900 miliona ljudi u svetu nema pristup čistoj vodi, a dve i po milijarde ljudi nema bezbedan način da odloži ljudski otpad – mnogi nuždu vrše na otvorenim poljima ili u blizini onih istih reka iz kojih piju. Prljava voda i nedostatak toaleta i odgovarajuće higijene godišnje ubije 3,3 miliona ljudi širom sveta, a većinom su to deca uzrasta do pet godina. Ovde u južnoj Etiopiji, i u severnoj Keniji, nedostatak kiše tokom poslednjih nekoliko godina učinio je čak i prljavu vodu nedostižnom.
Tamo gde ima najmanje čiste vode, njeno donošenje je skoro uvek ženski posao. U Konsu, muškarac dovlači vodu samo tokom onih nekoliko nedelja posle rođenja deteta. Dečaci nose vodu, ali samo do sedme ili osme godine. Ovo pravilo su – muškarci i žene – svirepo nametnuli. „Ako su dečaci stariji, ljudi ogovaraju da je žena lenja", kaže Binajo. Ugled žene u Konsu, kaže, počiva na teškom radu. „Ako sedim i ostanem kod kuće i ne radim ništa, nikom se ne sviđam. Ali, ako trčim gore-dole da donesem vodu, kažu da sam pametna žena i da naporno radim."
U većini zemalja u razvoju, nestašica vode je u centru začaranog kruga nejednakosti. Neke žene u Foru silaze na reku pet puta dnevno – od čega su jedan ili dva odlaska posvećena nabavljanju vode za spravljanje domaćeg pića koje podseća na pivo za njihove supruge. Kada sam prvi put došla u Foro, oko šezdeset muškaraca sedelo je u hladu zgrade sa metalnim krovom, pili su i razgovarali. Bilo je prepodne. „Žene", kaže Binajo, „nikada nemaju ni pet sekundi da sednu i da se odmore."
Jednog vrelog kasnog popodneva odlazim sa njom do reke, noseći prazan kanister. Staza je strma, a na nekim mestima i klizava. Spuštamo se niz velike stene pored kaktusa i trnovitog žbunja. Posle 50 minuta stižemo do reke – ili onoga što je reka u izvesno doba godine. Sada je to niz crnih, blatnjavih bara, od kojih su neke jedva barice. Po obalama i stenama su razasute izlučevine magaraca i krava. Na reci je oko 40 ljudi, dovoljno da Binajo odluči da bi čekanje moglo da bude kraće uzvodno. Posebno se dugo čeka rano ujutru, tako da Binajo obično prvi put odlazi pre nego što svane, ostavljajući svog sina Kumača, malog čoveka ozbiljnog lica koji izgleda kao da ima manje od svoje četiri godine, da se brine o svojoj mlađoj braći.
Narednih deset minuta hodamo uzvodno, i Binajo zauzima položaj pokraj dobre lokve, one koju ne napaja samo prljava bara iznad nje već i jedan čistiji potočić sa strane. Na obalama skakuću deca, gacaju po blatu i mute vodu. „Molim vas ne skačite", opominje ih Binajo. „Od toga je voda prljavija." U baru koja napaja Binajinu lokvu ulazi magarac da pije vodu. Kad magarac ode, žene na bari zagrabe vodu da bi je pročistile, šaljući prljavu vodu naniže ka Binajo, koja im prigovara.
Posle pola sata dolazi red na nju. Uzima svoj prvi kanister i svoju žutu plastičnu kutlaču. Baš kad stavi kutlaču u vodu, podigne pogled i ugleda drugog magarca kako spušta kopito u baru koja napaja njenu. Mršti se. Ali više ne može da čeka. Ne može sebi da dozvoli luksuz da se razbacuje vremenom.
Sat vremena pošto smo stigle na reku, napunila je dva kanistera – jedan za nju da ga ponese natrag, a jedan da joj ga ja ponesem. Vezuje kožni remen za moj kanister i stavlja mi ga na leđa. Zahvalna sam zbog glatke kože – sama Binajo koristi grubi kanap. Pa ipak, remen mi se useca u ramena. Plastična kanta je puna do vrha, i tovar od 23 kilograma mi odskače po kičmi dok hodam. S teškoćom, uspevam da ga iznesem do pola puta uzbrdo. Ali, od mesta gde je staza najstrmija, ja više ne mogu da hodam. Snebivljivo, menjam kantu sa devojčicom koja izgleda kao da ima oko osam godina i nosi kanister upola manji od mog. Muči se sa težom kantom i, na oko deset minuta od vrha, ne može više. Binajo uzima teški kanister od devojčice i stavlja ga sebi na leđa, preko onog koji nosi. Prezrivo nas pogleda i nastavlja uz planinu, sada sa skoro 45 litara vode na leđima.
„Kada se rodimo, znamo da ćemo imati težak život", kaže Binajo, sedeći ispred kolibe u svom dvorištu, ispred manioka koje suši na kozjoj koži, držeći Kumača, koji nema pantalone. „To je kultura Konsa iz vremena mnogo pre nas." Nikada nije dovodila u pitanje ovakav život, nikada nije očekivala ništa drugačije. Ali uskoro, po prvi put, stvari će se promeniti.
Kada provodite sate tegleći vodu sa velikih udaljenosti, merite svaku kap. Prosečni Amerikanac samo kod kuće upotrebi 375 litara vode svakog dana. Ajliti Binajo je dovoljno samo devet. Mnogo je teže ubediti ljude da vodu koriste za pranje kada je ta voda nošena uz planinu. Pa ipak, čistoća i higijena su važne – samo dobro pranje ruku može da smanji oboljenja creva za nekih 45 procenata. Binajo pere ruke vodom „možda jednom dnevno", kaže. Odeću pere jednom godišnje. „Nemamo dovoljno vode ni za piće – kako možemo da peremo odeću?" kaže. Telo pere tek povremeno. Istraživanje iz 2007. godine otkrilo je da nijedno domaćinstvo u Konsu nije imalo vodu sa sapunom ili pepelom (pristojno sredstvo za čišćenje) blizu klozeta da operu ruke. Binajina porodica je nedavno iskopala klozet, ali ne može sebi da priušti da kupi sapun.
Većina gotovine koju imaju odlazi na posete seoskoj klinici, koje koštaju četiri do osam dolara, da bi izlečili dečake od dijareje prouzrokovane bakterijama i parazitima, koje redovno dobijaju zbog nedostatka odgovarajuće higijene i čistoće i zbog toga što piju neprečišćenu rečnu vodu. Na klinici je bolničar Izrael Estifanos rekao da uobičajeno 70 posto njegovih pacijenata pati od oboljenja dobijenih od vode – a sada je ova oblast bila usred izuzetno opake epidemije. Za ove pacijente je pored klinike podignut beli šator. Do moje sledeće posete, Estifanos je posećivao svoje pacijente u dubokim gumenim čizmama.
Dvadeset šest kilometara dalje, u okružnom kliničkom centru u glavnom gradu Konsa, skoro polovina od 500 dnevno lečenih pacijenata imala je bolesti izazvane vodom. Pa ipak, i sam klinički centar je oskudevao u čistoj vodi. Na zidovima soba za osoblje bili su posteri koji su navodili principe na kojima se zasniva kontrola infekcije. Ali, tokom četiri meseca godišnje, voda koja je napajala njihove slavine bi nestala, rekao je Birhan Boral, glavni bolničar, pa bi vlada kamionima donosila rečnu vodu. „Tada koristimo vodu samo da bismo dali pacijentima da popiju ili progutaju lekove", kaže. „Imamo pacijente sa HIV-om i hepatitisom B. Oni krvare, a ove bolesti su lako prenosive – potrebna nam je voda za dezinfekciju. Ali, sobe možemo da čistimo samo jednom mesečno."
Čak ni medicinsko osoblje nije imalo naviku da pere ruke između dva pacijenta, jer su slavine koje rade postojale na samo nekoliko mesta u zgradi – većina soba za preglede je imala slavine, ali one nisu bile povezane. Cega Hagos, medicinska sestra, rekla je da ju je poprskala krv dok je jednom pacijentu vadila infuziju. Ali, iako je tog dana bilo vode, nije posle toga oprala ruke. „Samo stavim drugu rukavicu", rekla je. „Ruke operem kad stignem kući sa posla."
MAGAZIN NATIONAL GEOGRAPHIC U NOVOM BROJU DONOSI:
Robovi vode
Raspodela vode
Slatka voda
Veliko otapanje
Svete vode
