Izvor: Politika, 08.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled kroz crni veo
(Od našeg stalnog dopisnika)
SARAJEVO, novembra – Narodna skupština NR BiH 29. septembra 1950, pozivajući se na "izraženu volju narodnih masa, radnih kolektiva i masovnih organizacija, a u cilju da se "otkloni vjekovna potčinjenost žene muslimanke", donela je zakon o zabrani nošenja zara i feredže. Ko se tome suprotstavi, nagovara i prisiljava ženu da nosi feredžu, definisano je zakonom, mogao je da bide kažnjen i do dve godine zatvora. Taj potez bio je pozdravljen na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulicama Sarajeva, a muslimanke su skidanje feredža i javno demonstrirale, što će mnogo kasnije reditelj Mirza Idrizović dočarati u filmu "Azra". Sve što je bilo u suprotnosti sa zakonskim odredbama moglo se odvijati jedino u kućama i muslimanskim avlijama, a oni koji su zalazili u te prostore bili su svedoci da su muslimanke, ali one stare, nosile marame ali ne i feredže.
Sa slabljenjem komunističke vlasti i pojavom nacionalnih stranaka feredže postaju aktuelne tako da je to za Stranku demokratske akcije bio jedan od aduta da se obračuna sa komunistima i njihovom stegom, obećavajući da će zakon iz 1950. ukinuti. Zakon nikada nije ukinut ali nije više ni poštovan tako da se lice Sarajeva počelo postepeno menjati. Iz sarajevskih sokaka počinju da izlaze žene pokrivene delimično ili potpuno u čemu ne zaostaju ni supruge istaknutih muslimanskih vođa.
Kako se osećaju žene koje posmatraju prolaznike kroz crni veo, da li imaju zbog toga neugodnosti pokušala je da sazna, pre izvesnog vremena, novinarka nedeljnika "Dani" Vedrana Seksan, koja je za tu priliku kupila kompletnu odeću i provela jedan dan na raznim lokacijama u gradu. Neki ljudi, zapisala je, kao da me ne primećuju, drugi dobacuju: "Divi (vidi) nje", "Halo, nindža..." Situaciju spasava jedna žena u prolazu koja kaže: "Selam alejkum, sine" dok Cigančica kaže: "Daj pola marke, Alaha ti. Lijepa si ko lutka". Neko je, čekajući pred semaforom, nazvao "teroristom", drugi su kao za sebe komentarisali – "sve ih je trebalo pohapsiti".
Novinar nedeljnika "Slobodna Bosna" Asim Metiljević smatra da se pojava pokrivanja žena poklapa sa slomom svih vrednosti koje su do rata vladale na ovim prostorima. "Kao da je vera ostala jedini spas za čoveka", objašnjava on. Metiljević ne misli da se radi o nekom državnom projektu jer to ovde iz više razloga ne bi prošlo. Pokrivenu ženu možete videti na ulici, u šetnji sa porodicom, a ređe u državnoj upravi, školskim i zdravstvenim ustanovama. Niko im ne osporava pravo na posao ali njih je tamo malo. Slikanje za lične dokumente podrazumeva otkriveno lice ali može sa maramom na glavi. Neretko se može čuti da su sve koje nose nikab ili feredžu zbog toga posebno stimulisane iz nekih nepoznatih fondova. To je moguće ali nije lako i dokazati. Činjenica je da humanitarne organizacije, koje ovde još deluju, pomažu određene porodice i žene poginulih boraca. Neke od njih smatraju da će taj status zadržati ako se pojave zabrađene.
Profesor Ivan Cvetković koji je objavio desetak knjiga iz oblasti religije smatra da je kod devojaka iz urbanih sredina koje nose razne marame (svetlih boja) uglavnom u pitanju moda. Ženska populacija u ruralnim sredinama nosi tradicionalne muslimanske marame, a u treću grupu spadaju one koje su se udale za mudžahedine ili vehabije i uglavnom su pokrivene.
Jedna od retkih osoba koja pripada intelektualnim krugovima, a sastavni deo njene garderobe je i hidžab (šarena marama) je Fahira Fejzić-Čengić, viši asistent na Fakultetu političkih nauka, gde je završila žurnalistiku a uporedo i Gazi Husrev-begovu medresu. Hidžab je za nju individualno opredeljenje. Sarajevsko okruženje na njenu maramu, tvrdi ona, gleda ravnodušno ali je tokom boravka u Zagrebu znao poneko upitati: "Gospodična, kaj ste to razbili glavu?" U intervju za magazin "Gracija" Fahira kaže da je "dijete crvene marame i bijele pionirske kapice" ali da je odrasla u izrazito verskoj porodici u mahali u Visokom. Između službenog ateizma i ličnog teizma odabrala je život sa "svim povoljnim i nepovoljnim dimenzijama nošenja hidžaba". Problem je onih koje su na silu pokrivene, kaže Fahira, koja se u to uverila putujući u zemlje gde su žene zakonom pokrivene, a na prvom aerodromu van svoje zemlje sve to sa sebe zbace. Fahira iz tog razloga ne bi želela da živi u Francuskoj, koja posle godina "slobode, pravde i jednakosti" u sektoru obrazovanja i javnih ustanova sankcioniše žene koje su pokrivene. Ne bi želela da živi ni u Turskoj, koja je dokazujući svoju seksualnost, zabranila nošenje feredža. "Pokrivanje mi je isključivo lični izbor, utemeljen na vjeri..." Prema njenom mišljenju, sasvim je drugačije kad neko bude pokriven sa šest, devet ili petnaest godina, kad je prisiljen na to.
I dok se pokrivene žene, delimično ili u celini, mogu svakodnevno videti na ulicama Sarajeva, to deo njegovog stanovništva ne zabrinjava koliko činjenica da su to neke uradile pod prisilom. Takva pravila diktiraju pre svega vehabije i sledbenici uvezenog, "izvornog islama", koji ženu ne ispušta iz vida, prati je i do ginekologa, zahtevajući da pregled obavi isključivo žena. Neki od njih znaju biti nemilosrdni poput Vedada Hafizovića (23), Sarajlije koji je u februaru ove godine zaklao svoju majku jer tog kurban jutra "nije sa njim htela klanjati sabah-namaz".
[objavljeno: ]
