Izvor: Blic, 10.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi život Đurđevih Stupova
Novi život Đurđevih Stupova
Hladan decembarski vetar strujao je crkvom, mešajući oštricu daha sa zvukom celofana kojim su bili prekriveni prozori i načinjena neka zaštita koja bi trebalo da predstavlja vrata. Jeromonah Gerasim smirenim glasom čitao je Bibliju i vršio obred. Emilija se krštavala u Đurđevim Stupovima. Emilija je studentkinja iz Beograda. Došla je ovde sa kumom, njenom sestrom i drugaricom, da bude bliže veri.- Želim da verujem u Boga, da verujem u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ljubav, da imam nadu. I želim da to spoznam od onih koji su na tom putu postigli više, da bih i ja postigla više. Prvi put sam ovde bila letos, primili su nas srdačno, bez mnogo formalnosti i ceremonija, kao sestru po krvi i duhu. Zato sam želela da se moje krštenje obavi baš ovde - kaže Emilija.
Kroz okno se belasa obnovljeni konak, koji nestvarno deluje naspram starog zdanja crkve. Jer, ovde ono malo što je preživelo vekove, rošavo i izranjavano, jedino kao da prkosi postojanjem. Na licu mu ožiljci rušenja, kamen sagoreo od vatre. Po ostacima fresaka ljubavne poruke, urezana imena, trag sile. Bez straha i ponosa.
Obredu prisustvuju i tri beogradska studenta. Došli su ovde da se ispovede.
- Prvi put sam se preko studentskog pokloničkog putovanja sreo sa Stupovima kada ovde nije bilo gotovo ničega, saznao njihovu istoriju i shvatio njihov značaj, vezao se za njih. Ali, jedna od najvažnijih stvari bila je način na koji sam primljen, kao u svom drugom domu. Gerasim me je kao mlađi čovek privukao, i ja zato pređem nekoliko sati vožnje da bih se njemu ispovedio - kaže Milan, student matematike.Jeromonah Gerasim, rodom iz Beograda, za kojeg svetovno ime i 'bivši život' više ne postoje, bio je u tinejdžerskom dobu momak koji se ničim nije razlikovao od svojih vršnjaka. Naprotiv, svirao je bubnjeve, imao svoju rok grupu, svirao po klubovima. Posle se posvetio sportu, igrao u 'Voždovcu', bio centar u 'Obiliću'. I onda, kada bi svako drugi uživao u blagodetima ovozemaljskog zadovoljstva i onoga što obećavajuća karijera pruža, Gerasim je počeo da razmišlja o smislu i suštini života, dokučio neke njemu svojstvene misli, osetio, kaže, poziv Boga i otišao kao iskušenik u Crnu Reku. Posle se zamonašio u Dečanima, a odatle, kao monah, stigao u Sopoćane. U Đurđeve Stupove došao je pre dve godine, da udahne život monaški u ono što čovek ponovo sazda.
- Otac Petar, Vasilije i ja prešli smo iz Sopoćana da bismo oživeli Stupove. Da udahnemo u svete kamene zidine i duhovni život. Tako su, eto, sada sa nama još dva monaha, bivši iskušenici, Georgije iz Gornjeg Milanovca i Simeon iz Beograda, koji su se ovde, posle čitava tri veka, prvi zamonašili i sada su sastavni deo bratstva - kaže Gerasim.
Georgi je, priča, živeo brzo i burno, završavao fakultet i maštao o sasvim drugačijem životu, ali je, ipak, sve to vreme, negde u sebi, nosio potrebu da kroz knjige i muziku traži duhovnost. Kada je nije mogao naći dovoljno u knjigama, jednostavno je otišao kao iskušenik u Crnu Reku. Tamo mu se pridružio i Simeon, takođe apsolvent. Pravu mudrost i znanje, priznaju obojica, pronašli su u manastiru. I istinu koja ih je ispunila.
- Ovde su, pre obnove, u ruševine dolazili samo narkomani da se drogiraju i švaleri da vode ljubav. Sada njih nema, a sve ovo poprima onaj veličanstveni, sveti izgled, i u prostoru i među ljudima - kaže Samir.Potom, jeromonah Gerasim priča okupljenima istoriju manastira Svetog Georgija u Rasu, poznatijeg kao Đurđevi Stupovi, jednog od najstarijih manastira srednjovekovne Srbije i najznačajnijih kulturnih mesta srpskih zemalja. Istoriju Božje odaje koja je, od kada je sagrađena 1171. godine, stalno bila izložena razaranjima, tako i toliko da su, do nedavno, osim crkve i kapele jedva bili vidljivi njeni ostaci na površini zemlje. Tukli su je austrijsko-turski ratovi 1689. godine, bila je vojno uporište turske vojske u XIX veku, a i u Prvom i Drugom svetskom ratu okupatorskim vojskama služila kao utvrđenje, a njeno kamenje nošeno za druga uporišta. Tek 1960. godine započeti su sistematski radovi na zaštiti i obnovi od strane Narodnog muzeja u Beogradu i Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, koji su kulminirali početkom radova na izgradnji konaka pre dve godine. Bio je to početak novog razdoblja u tužnoj i teškoj istoriji Stupova.
- Obnovljen je monaški konak, istorijska trpeza kralja Dragutina, monaška trpezarija, kuhinja, zimska kapela i gostoprimnica, a na proleće, ako Bog da, u planu je i obnova crkve. Ali, ono što je podjednako važno, ako ne i važnije, jeste da je obnovljen i manastirski život posle nešto više od tri stotine godina - kaže Gerasim. Rajko Rosić
