Izvor: Nezavisne Novine, 27.Nov.2014, 19:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nole i Jeca (II)

Ta "nežna duša" našla se na ispitu s mladim Ivaniševićem, koji je čak i tada bio poznat kao divlje dete. "Nikad nisam imala poteškoća s njim kad smo bili sami", rekla je.

 "Goran, Monika i ja svugde smo putovali zajedno i svi su me pitali kako izlazim na kraj s Ivaniševićem. Odgovarala sam da je on divan dečko. Nisam mu nikad govorila ružne reči, uvek sam bila pozitivna. Svi su imali s njim problema osim mene. I Monika mi je pomagala da izađem na kraj s Goranom - bili su >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << veoma bliski. Njih dvoje su mi bili kao sin i ćerka."

Ta primedba uopšteno može biti istinita, ali ako neko misli da je sve teklo glatko - nije bilo tako. Genčićeva je bila sa Seleševom i Ivaniševićem na Evropskom prvenstvu za igrače do četrnaest godina u Hajdelbergu - dvanaestogodišnja Seleševa je poslušno pobedila (samo ju je četiri godine delilo od osvajanja Rolan Garosa), ali Ivanišević je diskvalifikovan u polufinalu pošto se ružno ponašao i polomio bar jedan reket. "Živci su mu bili veoma slabi", priznala je Genčićeva, "Bio je to veoma ružan prizor." Drugom prilikom su Genčićeva, Seleševa i Ivanišević delili sobu na prestižnom turniru Orindž boul, pravoj prilici da napetost nabuja u glavi divljeg deteta. Jednog poslepodneva, dok su Genčićeva i Seleševa dremale, Ivanišević je otkinuo glavu Monikinoj lutki. "Jelena me kaznila", seća se Ivanišević. "Rekla mi je da to nikad ne ponovim i morao sam da trčim krugove samo zato što sam lutki otkinuo glavu." Na pitanje zašto je poželeo da obezglavi lutku, Ivanišević je odgovorio: "Zato što je lutka bila ružna i išla mi je na živce. Radite takve gluposti kad imate dvanaest godina." Seleševa se ne seća tog događaja.

Godine 1992. predsednik Geneksa, državnog turističkog operatera u Jugoslaviji, predložio je Genčićevoj da bude direktorka teniskog kampa koji je nameravao da osnuje u svom kompleksu na Kopaoniku. Kopaonik je planinsko odmaralište za skijanje i šetnje na srpsko-kosovskoj granici. Dobro posluje zimi, ali uprkos živopisnom krajoliku leti je uspavan. Zato je teniski kamp na nekoliko terena s tvrdom podlogom, preko puta male trgovačke četvrti, izgledao kao dobra zamisao za letnji raspust.

Genčićeva se zainteresovala, ali joj je smetalo što letnji kamp traje devet nedelja. Ona nije uzimala odmore, ali čak i ceo godišnji odmor ne bi trajao devet nedelja. Ali uprava jugoslovenske televizije odlučila je da joj da dodatne tri nedelje odmora pa je pristala. Pitanje honorara se nije postavljalo - Genčićeva ga nije želela, a kamp je vodila država tako da je, iako nije primala platu, dobijala svu potrebnu opremu i dovoljno trenera kako bi imala po jednog na svakom terenu. To joj je omogućilo da izradi svoj program, kaže trenerima šta želi i budno nadgleda, motreći na sve terene kao nadzornica. Pošto je ime Jelene Genčić imponovalo roditeljima mladih sportista, kamp se pokazao kao veoma omiljen.

Prvog jutra, posle približno jednog sata, Genčićeva je primetila jednog dečkića koji nije bio deo grupe, ali se naslonio na ogradu iza jednog terena i pomno pratio trening. U početku nije obraćala pažnju na njega, ali posle nekog vremena, pošto je dečak još stajao tamo, rekla je jednom treneru da imaju veoma gorljivog posmatrača. Išla je od jednog terena do drugog i primetila da se i dečak premešta kako bi video šta ona nadgleda. Ostao je do kraja treninga.

Kad su se svi razišli kako bi otišli na ručak, Genčićeva je prišla dečaku i rekla: "Zdravo, videla sam da nas posmatraš. Znaš li koji je ovo sport?"

Dečak je odgovorio: "Da, to je tenis. Pokušao sam da ga igram pre mesec dana u Beogradu".

"Koliko imaš godina?", pitala je.

"Pet."

"Dobro, da li bi voleo da igraš s nama?", pitala je Genčićeva.

"Čekao sam da me pitate da vam se pridružim", odgovorio je.

Genčićeva je ustuknula zbog odvažnosti tog dečačića. "U redu", odgovorila je, "Možeš nam se pridružiti popodne. Kako se zoveš?"

"Novak. Novak Đoković."

"Koliko dugo ćeš ostati ovde?"

"Tu sam celo leto."

"Živiš li ovde?"

"Moji roditelji imaju piceriju preko puta teniskih terena."

"Možeš li da dođeš u dva? Sad imamo pauzu za ručak koja će trajati dva sata, pa u dva nastavljamo da treniramo. Imaš li reket?"

"Imam."

"Imaš li patike i sve ostalo?"

"Imam."

"Sportski lider Novak Đoković i uspon Srbije"

(autor Kris Bauers, "Laguna")

Nastavak na Nezavisne Novine...