Izvor: Politika, 19.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne kupujem, a još postojim
Zavera je skovana baš u ovo doba godine, u jeku predbožićne kupovine. Deset bliskih prijatelja, uspešnih sredovečnih profesionalaca iz San Franciska, razgovaralo je uz večeru o posledicama potrošačkog društva i odluka je pala. Narednih 12 meseci neće kupiti ništa osim hrane i osnovnih higijenskih potrepština. Sve ostalo će razmenjivati, pozajmljivati ili praviti kod kuće.
Ova antipotrošačka poruka krenula je pre dve godine iz San Franciska i obišla ceo svet, sa hiljadama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pristalica koji su oberučke prihvatili ideju. Neki od njih su na kraju shvatili da im je eksperiment toliko promenio život da će nastaviti bojkot na neodređeno vreme.
Motiv je bio očigledan: društvo ogrezlo u konzumerizmu, ugrožena životna sredina, zatrpanost reklamama, i uz sve to apeli sa najvišeg mesta da je (posle 11. septembra 2001) "patriotska dužnost Amerikanaca da troše".
Imali su i sajt na kome su razmenjivali robu i savete, ali i priznanja ako su slučajno "podlegli iskušenju". Mogli su i da se požale na pretnje, kojih nije bilo malo. Konzervativci su ih optuživali za ekonomski terorizam, a neke lokalne radnje stavljale su ih na iskušenje, nudeći posebne popuste ne bi li srušili snažan pakt.
Šoping kao terapija, šoping kao razonoda, impulsivna kupovina, šoping i seks..., sociolozi i psiholozi dosta su proučavali ovaj savremeni fenomen. Ali, šta nam ostaje od života ako mu oduzmemo sveprožimajući segment kupovine? Grupa iz San Franciska nije jedina koja se to pitala.
Pre četiri godine, američka novinarka Džudit Levin i njen životni saputnik Pol Ćilo upustili su se u sličnu avanturu.
Kako je ispričala u intervjuu magazinu "Njuzvik" kada joj je prošle godine izašla iz štampe knjiga "Moja godina bez kupovine", motiv je bio mešavina lične finansijske krize i brige za životnu sredinu.
Iako sebe smatra ekološki svesnijom od većine ljudi, Džudit je shvatila da ipak kupuje "gomilu nepotrebnih gluposti". Najveći problem je bio kako povući granicu između nužnosti i želje. Njen partner, Italijan, nije mogao da se pomiri s činjenicom da vino nije "životna potrepština". Zabranjeni su bili i restorani, bioskopi, posete cvećarnici, sladoled...
Iako su ih prijatelji podržavali i povremeno se priključivali bojkotu, par koji ne troši nije bio društvo za restoran, pa čak ni za pivo s nogu. Zato su oni pravili večere kod kuće, shvativši na kraju da su takvim odnosom dostigli jednu vrstu kreativnosti kojom su sebe više davali nego da su nešto kupovali, objasnila je Džudit.
Bez obzira na sva ograničenja i zaključak da je veći potrošač nego što je mislila, nagrada je bila ispunjavajuća. "Pošteđena razmišljanja o kupovini, eliminisala sam veliki deo brige zbog finansija, a istovremeno oslobodila dosta emocionalnog prostora, da ne govorim o vremenu", kaže Džudit Levin. I, ne manje važno, ceo dug od 8.000 dolara sa brojnih kartica bio je u celini vraćen.
Krajnji rezultat je bila dugoročna promena u kupovnim navikama. Postala je "pametni potrošač", a kada je počela da kupuje malo više odeće zbog promocija knjige, iz banke su je zvali da prijave "neoubičajenu aktivnost" njene "viza" kartice.
No, priče o šopingu, "brendomaniji" i teroru reklamne industrije nisu samo ženske priče. I jedan muškarac se izložio 12-mesečnom iskušenju, ali moto nije bio "ne kupuj", već "ne kupuj firmirano".
Britanski novinar Nil Burman spalio je na "lomači brendova" u samom centru Londona sve svoje firmirane krpice. Dijagnozu je sam sebi postavio – "opsesivni poremećaj brendiranja" – opisujući to kao kombinaciju kompulsivne kupovine i samovrednovanja na osnovu posedovanja ovih statusnih simbola.
Godina bez brendova istekla je u septembru, a Burman je u opširnom članku na sajtu Bi-Bi-Sija naveo da je eksperiment u početku predstavljao pravi pakao, bolje rečeno borbu za opstanak – za nabavku osnovnih životnih nebrendiranih namirnica bio mu je potreban čitav dan vršljanja po lokalnim pijacama, dok se kupovina odeće i obuće, nekada izvor vrhunskog zadovoljstva, svela na povremene posete krojaču.
Zlobnici bi mogli da stave primedbu i Levinovoj i Burmanu da su svoj antipotrošački podvig krunisali knjigom, odnosno proizvodom koji preporučuju za kupovinu.
U svakom slučaju, ulazimo u još jednu sezonu frenetične kupovine kada sve deluje jeftino i neophodno, do trenutka otrežnjenja kada stigne izvod iz banke. Novogodišnja odluka ne mora da bude radikalna kao što su navedeni primeri. Za početak može da bude dovoljno: "Sledeće godine neću kupiti iste crne pantalone (ili farmerice) kakvih već imam troje".
[objavljeno: ]
