Izvor: B92, 16.Apr.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraljica Hatšepsut - Žena kralj lično
Šta je podstaklo Hatšepsut da drevnim Egiptom vlada kao faraon, dok je njen pastorak ostao u senci? Njena mumija, kao i istina o njoj, izlaze na videlo.
Piše: Čip Braun
Fotografija: Kenet Garet
Izvor: National Geographic Srbija
Lepota njenog tela je nestala. Tkanina koja joj je bila zbrčkana oko vrata delovala je poput neprikladnog modnog detalja. Njena usta, s gornjom usnom položenom preko donje, ličila su na >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << jezoviti nabor. (Poticala je iz čuvene loze s malokluzijom isturenih gornjih zuba.) Očne duplje su joj bile ispunjene neprozirnocrnom smolom, a nozdrve čvrsto zapušene urolanim platnenim tuferima. Levo uho utonulo u lobanju, a glava skoro sasvim bez kose.
Nagnuo sam se prema otvorenoj vitrini u kairskom Egipatskom muzeju i zagledao se u to što je najverovatnije bilo telo žene – faraona Hatšepsut, neobične žene koja je vladala Egiptom od 1479. do 1458. g. p.n.e., a danas je poznata manje po tome što je vladala u zlatno doba egipatske XVIII dinastije, koliko po tome što je imala smelosti da sebe prikazuje kao muškarca. U vazduhu nije bilo omamljujućeg miomirisa mira – vrste tamjana, tek nekakav oštar, kiselkast zadah koji kao da su stvorili vekovi njenog boravka u krečnjačkoj pećini. Nije bilo nimalo lako poistovetiti tu ispruženu „stvar" s velikom vladarkom koja je živela pre toliko godina i o kojoj je zapisano da je „gledati u nju bilo lepše od svega". Jedino što je na njoj delovalo ljudsko bio je odsjaj kostiju vrhova njenih prstiju s kojih se mumifikovano meso odavno povuklo, stvarajući utisak doteranih noktiju i prizivajući time ne samo našu praiskonsku taštinu već i našu tananu međusobnu povezanost, naš zajednički kratki i prolazni doživljaj sveta.
Otkriće izgubljene mumije Hatšepsut bilo je udarna vest pre dva leta, ali čitava priča izranjala je polako, korak po korak, poput forenzičke drame više nalik „Istražiteljima" nego „Otimačima izgubljenog kovčega". I zaista je potraga za Hatšepsut pokazala u kojoj meri se lopatice i četkice kao predstavnice tradicionalnih arheoloških alatki nadopunjuju skenerima za kompjutersku tomografiju (CT) i PCR aparatima sa gradijentnom temperaturom.
Godine 1903. čuveni arheolog Hauard Karter je pronašao sarkofag koji pripada Hatšepsut u dvadesetoj grobnici otkrivenoj u Dolini kraljeva – KV20. Taj sarkofag, jedan od tri koja je Hatšepsut bila pripremila, bio je prazan. Naučnici nisu znali gde je njena mumija, i da li je uopšte uspela da preživi kampanju uklanjanja svih tragova njene vlasti koju je za vreme svoje vladavine sprovodio njen suvladar i konačni naslednik Tutmes III, kad su skoro sve predstave nje kao kralja sistematski bile dletima obijane sa hramova, spomenika i obeliska. Potragu, koja je izgleda konačno rešila zagonetku, započeo je 2005. godine Zahi Havas, vođa Projekta egipatskih mumija i generalni sekretar Vrhovnog saveta za starine. Havas i tim naučnika su se usredsredili na mumiju koju su zvali KV60a, a koja je bila otkrivena pre više od sto godina, ali nije smatrana dovoljno značajnom da bi bila pomerena s poda jedne od manje važnih grobnica u Dolini kraljeva. KV60a krstarila je kroz večnost lišena čak i najobičnijeg kovčega, a kamoli svite figurina koja bi pripomagala pri njenim kraljevskim dužnostima. Nije čak imala ni šta da obuče – nikakvih ukrasa za glavu, nakita, zlatnih sandala ili zlatnih navlaka za prste na rukama i nogama, ništa od blaga kakvim je bio snabdeven faraon Tutankamon, koji je u poređenju s Hatšepsut praktično bio niko i ništa.
I čak uz sve te visokotehnološke metode korišćene za rešavanje slučaja nestanka jedne od najistaknutijih egipatskih osoba, da nije došlo do sasvim slučajnog otkrića jednog zuba, KV60a mogla je i dalje da ostane da leži sama u mraku, bez priznanja kraljevskog imena i statusa. Danas se ona čuva kao dragocenost u jednoj od dve Odaje kraljevskih mumija u Egipatskom muzeju, s metalnim pločicama koje na arapskom i engleskom objavljuju da je to Hatšepsut, žena – kralj lično, ponovo sjedinjena, posle toliko vremena, sa svojom širom porodicom faraona iz perioda Novog carstva.
S obzirom na zaborav koji je zadesio Hatšepsut, teško je setiti se ijednog drugog faraona čije su nade da će ostati zapamćen bile jalovije. Izgleda da se više bojala anonimnosti nego smrti. Bila je među najistaknutijim graditeljima jedne od najvećih egipatskih dinastija. Podizala je i obnavljala hramove i svetilišta od Sinaja do Nubije. Četiri granitna obeliska koja je podigla u ogromnom hramu velikog boga Amona u Karnaku spadala su među najveličanstvenije ikada stvorene. Naručila je izradu stotina sopstvenih skulptura i u kamen uklesala podatke o svojoj lozi, titulama, svojoj prošlosti, stvarnoj i izmišljenoj, pa čak i o svojim mislima i nadanjima, koje je ponekad poveravala u svojoj neobičnoj iskrenosti. Izrazi zabrinutosti koje je Hatšepsut ispisala na jednom od svojih obeliska u Karnaku još odjekuju skoro simpatičnom nesigurnošću: „Srce mi zatreperi kad pomislim na to šta će ljudi govoriti. Oni koji će gledati moje spomenike u godinama koje dolaze i pričati o svemu što sam činila."
U ranijoj istoriji Novog carstva mnogo toga je nepoznato, ali sasvim je sigurno da je u vreme rođenja Hatšepsut Egipat bio u usponu. Njen mogući deda Ahmoze, osnivač XVIII dinastije, proterao je strašne osvajače Hikse koji su tokom dva veka zauzimali severni deo doline Nila. Kako Ahmozeov sin Amenhotep I nije imao sina koji bi ga nasledio, veruje se da je princezinim venčanjem u kraljevsku lozu uveden zastrašujući general poznat pod imenom Tutmes.
Hatšepsut je bila najstarija ćerka Tutmesa i njegove Velike kraljevske supruge, kraljice Ahmoze, koja je verovatno bila u bliskom srodstvu sa kraljem Ahmozeom. Ali Tutmes je takođe imao sina s drugom kraljicom i taj sin, Tutmes II, nasledio je krunu kad je njegov otac „otpočinuo od života". Pribegavši uobičajenoj metodi jačanja kraljevske loze – i to neopterećen današnjim samoprekorima u slučaju spavanja sa sopstvenom sestrom – Tutmes II i Hatšepsut su se venčali. Dobili su jednu ćerku; supruga nižeg ranga, Izida, doneće Tutmesu muškog naslednika kojeg Hatšepsut nije uspela da osigura.
Tutmes II nije dugo vladao i kad ga je na onaj svet odvela, kako će to CT skeniranje sprovedeno 3500 godina kasnije utvrditi, srčana bolest, njegov naslednik Tutmes III još je bio mlad dečak. U skladu sa običajima, Hatšepsut je preuzela stvarnu vlast zamenjujući mladog faraona u svojstvu kraljice – regenta.
I tako je započeo jedan od najzamršenijih perioda u istoriji drevnog Egipta.
Hatšepsut je u početku delovala u korist svog bratanca – pastorka, pažljivo poštujući pravila po kojima su prethodne kraljice vodile političke poslove tokom stasavanja maloletnih naslednika. Ali posle izvesnog vremena pojavili su se znaci koji su ukazivali na to da bi Hatšepsutino regentstvo moglo da bude drugačije. Stariji reljefi je prikazuju kako obavlja kraljevske dužnosti poput prinošenja žrtvenih darova bogovima ili zapovesti o podizanju obelisaka načinjenih u kamenolomima crvenog granita u Asuanu. Posle samo nekoliko godina preuzela je ulogu „kralja" Egipta, vrhovnu moć u toj zemlji. Svom pastorku – koji je do tada verovatno već bio sasvim sposoban da preuzme presto – namenila je tek drugu ulogu po važnosti. Hatšepsut je na taj način nastavila da vlada i vladala je 21 godinu.
Šta je podstaklo Hatšepsut na tako radikalno kršenje običajne uloge kraljice – regenta? Društvena ili vojna kriza? Dinastijska politika? Amonov božanski nalog? Želja za vlašću? „Nešto je nagnalo Hatšepsut da promeni način na koji je sebe prikazivala na javnim spomenicima, ali mi ne znamo šta je to bilo", kaže Piter Dorman, ugledni egiptolog i predsednik Američkog univerziteta u Bejrutu. „Jedna od najtežih stvari koju bi trebalo odgonetnuti su njeni motivi."
Možda je krvno srodstvo imalo neke veze sa tim. Na jednom kenotafu u kamenolomima peščara Gebel el Silsile, njen glavni nadzornik i arhitekta Senenmut o njoj govori kao o „prvorođenoj kraljevoj kćeri", što je svojstvo koje naglašava njeno poreklo kao glavnog naslednika Tutmesa I, ispred svojstva glavne kraljevske supruge Tutmesa II. Ne treba zaboraviti da je Hatšepsut imala pravu plavu krv, povezanu s faraonom Ahmozeom, dok je njen suprug – brat bio samo potomak usvojenog kralja. Egipćani su verovali u božanstvenost faraona; samo je Hatšepsut, ali ne i njen pastorak, posedovala biološku vezu s božanskim kraljevstvom.
Ipak, postojao je taj mali problem vezan za pol. Kraljevska čast se prenosila sa oca na sina, a ne na kćer; postojalo je religijsko uverenje da žena ne može primereno da obavlja ulogu kralja. Savladavanje te prepreke mora da je zahtevalo veliku oštroumnost žene – kralja. Kad joj je suprug umro, titula koju je Hatšepsut isticala nije bila ona Kraljeve supruge, već Božanske Amonove supruge, imenovanje za koje neki veruju da joj je otvorilo put do prestola.
Hatšepsut u zapisima nikad nije skrivala svoj pol; natpisi o njoj često sadrže ženske nastavke. Ali izgleda da je u prvim godinama vladavine tragala za načinima spajanja predstava kraljice i kralja, kao da će vizuelni kompromis rešiti protivrečnost žene na vlasti. Na jednoj sedećoj skulpturi od crvenog granita, Hatšepsut je prikazana s nedvosmisleno ženskim telom, ali i s prugastom nemes – maramom na glavi ukrašenom kobrom – ureusom, simbolima kralja. Na nekim reljefima na hramovima, Hatšepsut je prikazana odevena u tradicionalnu usku haljinu do gležnjeva, ali u širokom raskoraku u pozi kralja.
Kako su godine prolazile, izgleda da je zaključila da je lakše da u potpunosti zaobiđe pitanje pola. Prikazivala se isključivo kao muškarac – kralj, s faraonskim ukrasima za glavu i u faraonskoj šendit – pregači, te s lažnom faraonskom bradom – bez ikakvih ženskih obeležja. Mnoge od skulptura sa njenom predstavom, slike i natpisi izgledaju kao sastavni deo pažljivo smišljene medijske kampanje sa ciljem da se podrži legitimnost njene vladavine u ulozi kralja – i opravda njen prestup. Reljefi u Hatšepsutinom hramu mrtvih ispredaju priču o njenom stupanju na presto kao o ispunjenju božanskog plana i obznanjuju da je njen otac, Tutmes I, ne samo nameravao da ona bude kralj već i da je bio u mogućnosti da prisustvuje njenom krunisanju. Na tim pločama veliki bog Amon je prikazan kako se pred Hatšepsutinom majkom pojavljuje prerušen u Tutmesa I. On zapoveda Knumu, bogu stvaranja s glavom ovna, koji oblikuje glinu čovečanstva na svom grnčarskom vitlu: „Idi i učini je boljom od svih bogova: oblikuj za mene tu moju kćer koju sam začeo."
Za razliku od većine preduzimača, Knum se odmah prihvata posla, odgovarajući: „Njen lik će biti uzvišeniji od bogova, u njenom veličanstvenom dostojanstvu kralja""
Na Knumovom grnčarskom točku, mala Hatšepsut je nedvosmisleno prikazana kao dečak.
O tome koja je mogla da bude ciljna grupa ovakve propagande još se raspravlja. Teško je zamisliti da je Hatšepsut morala da ojačava svoj legitimitet pred moćnim saveznicima kao što su vrhovni sveštenici Amona ili članovi elite poput Senenmuta. Kome je, dakle, ona namenila te svoje priče? Bogovima? Budućnosti? National Geographicu?
Jedan od odgovora na to pitanje moguće je pronaći u natpisima gde Hatšepsut spominje vivka, čestu nilsku močvarnu pticu koja je starim Egipćanima bila poznata pod nazivom rekit. U hijeroglifskim tekstovima se reč „rekit" obično prevodi kao „obični ljudi". Taj izraz se često pojavljuje na natpisima Novog carstva, ali je pre nekoliko godina Kenet Grifin, sada na Univerzitetu Svonsi u Velsu, primetio da ga je Hatšepsut češće koristila od ostalih faraona XVIII dinastije. „Izgledalo je kao da njeni natpisi ukazuju na neku ličnu povezanost s rekit – pticom kakva je u tim vremenima bila bez premca", kaže on. Hatšepsut je često posesivno govorila o „mom rekitu" i tražila odobrenja od rekita – kao da je ta neobična vladarka bila prikriveni populista. Kad Hatšepsutino srce zatreperi pri pomisli na ono šta će „ljudi" govoriti, ljudi koje je ona imala na umu su možda bili obični poput vivaka na Nilu, rekita.
Posle njene smrti, oko 1458. g. p.n.e, njen pastorak je proživeo svoj život kao jedan od velikih faraona egipatske istorije. Tutmes III je bio graditelj spomenika kao i njegova maćeha, ali i ratnik bez premca, takozvani „Napoleon drevnog Egipta". U rasponu od 19 godina predvodio je 17 vojnih pohoda na Levant, uključujući tu i pobedu protiv Kanaanaca kod Megida u današnjem Izraelu o kojoj se i danas uči na vojnim akademijama. Imao je mnogo žena, od kojih mu je jedna podarila naslednika, Amenhotepa II. Tutmes III je takođe pronašao vreme da uvede piletinu na egipatsku trpezu.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U APRILSKOM BROJU DONOSI:
- Hatšepsut: Žena kralj Egipta
- Raj za polarne medvede
- Australijska suša
- Izmenjene kiše
- Manastir Gomirje
Više o aprilskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
