Izvor: Politika, 14.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz zmajevog gnezda, 2
Ili: o sajmu, propuštenim prilikama, keksu i vinima
Pet minuta guglovanja i znaćete da Kina trenutno ima između 200 i 300 miliona ljudi koji pripadaju srednjoj klasi. U brojkama, to znači da prosečno pojedinačno zarađuju između 900 i 1,300 američkih dolara mesečno, od kojih, saznaćete dalje, potroše između 200 i 700 na hranu i piće. Dalje vam se kaže, srednja klasa u Kini gaji iste dekadentne navike kao i svugde u svetu: tu i tamo neka flaša vina ili čašica kvalitetnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žestokog sa prijateljima, pokoji izlazak u restoran, pokoji keksić ili čokoladica za dečurliju ili da se digne šećer tokom popodnevnih sati u kancelariji i koja čaša soka od narandže posle džima.
Eto toliko o "zmajevima", al mi 'ajmo sada malo o «orlovima», ti su nam i više pri srcu. Junacima priče koja sledi, predstavnicima srpske prehrambene industrije, u trenutku dok uzleću sa Beogradskog Aerodroma put Pekinga, informacije iz uvoda ovog teksta bile bi više nego dovoljne da znaju na kakvu su istorijsku misiju poslati. Da li su ih znali ili ne ostaće nažalost tajna, a ovaj detalj bi bio, u sklopu priče koja sledi, još jedan prilog za neku buduću analizu poslovne prakse u Srba u 21. veku.
Elem, pre dve nedelje održao se u Pekingu Izložbeni sajam industrije hrane i pića za države Latinske Amerike i Srednje Evrope. E sada, valjda usled nepoznavanja geografije na kineskoj strani ( mislim, da li VI znate kom azijskom regionu pripadaju Mijanmar,Singapur ili Bangladeš?) nekako su i zemlje koje nikako ne pripadaju geografskoj Srednjoj Evropi, kao Srbija, Hrvatska, Makedonija pozvane da izlazu.
Što se mene tiče, radna poseta nekoliko naših regionalnih prehrambenih giganata (sa naše strane uključila i zasebnu delegaciju Privredne Komore Srbije) NR Kini je prošla više nego uspešno. Sticajem srećnih okolnosti, mnogi izloženi eksponati koji očigledno nisu bili planirani da se pakuju i šalju nazad kući, ostali su u Pekingu. Ima tu svačega: i keksa, i čokolade, i vina i 'ozbiljnijeg’ alkohola, dovoljno za nekoliko nedelja balkanskog hedonizma . Evo dok ovo pišem polako cedim odlično makedonsko vino i častim se domaćim grickalicama koje su mi obeležile detinjstvo. I molim se da naši preduzetnici iz istog sektora navraćaju što češće i sa sve više i više eksponata koje će ostavljati izgladneloj & domaćeg ukusa željnoj dijaspori.
E sad, kako je prošao sam Sajam? Logika kaže da kada vaša firma dobije šansu da izlaže za potencijalno tržište od 200-300 miliona potrošača, vi i vaše kolege se dobro spremite i naoštrite, spremite nekoliko poslovnih varijanti za saradnju sa zainteresovanim uvoznicima i imate nekoliko kečeva iz rukava u vidu popusta, preferencijalnih poslovnih aranžmana i, kako je najpopularnije u našega biznismena, neke vikendice na crnogorskom primorju na raspolaganju budućem partneru u letnjim mesecima.
Al’ ne lezi vraže, izgleda da su naši junaci baš bili nostalgični za majkom Srbijom i jedva čekali da se vrate kući jer kada sam ja otišao da vidim sajam, u rano popodne poslednjeg dana, nikoga od predstavnika na naša 4-5 štanda nije bilo; ni njih ni eksponata. Kako su mi drugi izlagači objasnili, Privredna Komora Srbije nije imala nijedan eksponat, nijednu brošuru spremnu tokom čitavog trajanja sajma, samo dva člana koja su presedela svoje «od 9 do 5»... Pričali su okolo da su došli da se upoznaju sa situacijom. Valjda kod nas nema interneta i knjiga i telefona da se pozove naša ambasada u Pekingu nego moralo da se zapuca 12,000 kilometara i presedi par dana da se upozna sa situacijom... Dalje, neki od naših izlagača nisu sveukupno proveli više od 2-3 sata na svome sajmu tokom tih nekoliko dana, nego otišli da se šetaju i ostavili štandove sa proizvodima da zvrje prazni!!! Znam da sam tužibaba, al’... Čisto za poređenje, sve četiri makedonske firme i njihovi predstavnici ostali su na sajmu do zatvaranja. Možda je to zbog toga što im je sekretarica pogrešno bukirala karte za dan posle, a ne na sam dan završetka sajma što je izgleda bilo elegantno rešenje naših preduzimača. I kažu Makedonci, bilo je interesovanja i ostvareni su neki kontakti za pregovore u nadolazećim nedeljama.
A mi... Neverovatno kako uvek uspevamo da potvrdimo sve negativne stereotipe o sebi. Baš me zanima kako su prošli sastanci po povratku u Srbiju. Ne verujem da su imali obraza da izveste šefove kako je stvarno bilo. Ili su pričali o odličnom prijemu naše robe na Dalekom Istoku i velikom interesovanju kod kineskih uvoznika, samo, na žalost, izgubili su vizitke i predugovore u gužvi na aerodromu? Možda su naši putnici obavestili šefove da usled monopola preduzeća koje dotira kineska vlada ili oštre konkurencije globalnih igrača nema nikakvih izgleda za proboj naše robe na kinesko tržište? Ili su možda samo rekli, ma to je Kina, džaba smo išli, nemaju oni pojma o vinu i keksima!
Naravno, ja i dalje mislim da je moguće da je na delu međunarodna zavera koja nas, vredne, radne i inovativne, drži bezbedno udaljenim od zasluženih ekonomskih boljitaka i svekolikog napredovanja. Jer takvi kakvi smo, ko zna kako bismo istumbali svet, samo da imamo prilike!!!
Eto tako, samo da podelim sa vama, a vi možda podelite sa još nekim i oni sa još nekim pa možda neko jednom bude putnik za Kinu o firminom trošku koji će prepoznati priliku: Onaj Srbin-putnik iz bajke koji traži svoje šanse, koristi one koje se pojave i zna da nema 'leba bez motike.
Dragan Pavlićević, Peking, Kina
[objavljeno: 14.12.2007.]
.jpg)
