Izvor: B92, 05.Apr.2016, 12:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dama iz NASA u poseti Srbiji: Šta se zaista desilo s Marsom?
"Sve ljude zanimaju odgovori na ista pitanja: odakle smo, da li smo sami u svemiru, ima li života negde drugde, gde bi čovečanstvo moglo da bude za 500 godina... Ali lako je to zaboraviti u svakodnevnom životu“.
Piše: Staša Rosić, B92.net
Osim divnih plavih očiju, prvo što ćete primetiti kod Nagin Koks je da na ruci nosi dva sata: jedan koji meri ovosvetovno vreme, a drugi koji se upravlja prema marsovskim danima. Prema vremenu koje meri ovaj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << drugi, živela je u dva navrata po tri meseca, što je značilo da je svoj ritam potpuno prilagodila dešavanjima na Marsu.
Koksova je inženjerka čuvenog JPL (Jet Propulsion Laboratory), glavnog centra NASA za robotske misije u istraživanju svemira i članica je tima koji je poslao „Kjuriositi“ na Crvenu planetu.
Ona je u Američkom kutku u Domu omladine Beograda održala predavanje „Putovanje na Mars“ u kom je s Beograđanima podelila najinteresantnije činjenice o dosadašnjem robotskom istraživanju „komšijske“ planete.
„Predavanje se zove ’Putovanje na Mars’, ali je podnaslov ’Usudi se da uradiš moćne stvari’. Ljudi uglavnom ne znaju šta sve podrazumevaju misije u svemir. Ja pokušavam da im to približim“, kaže Koksova za B92.net.
Ona putuje svetom (ranije je isto predavanje držala u Pakistanu) i širi ideju da ne postoji cilj koji je nemoguće postići, ako na njemu radimo zajedno.
„Postoji pretpostavka da su ljudi nezainteresovani za svemirska istraživanja; da Amerikanci ne haju za NASA, da Evropljane baš briga šta se dešava u Evropskoj svemirskoj agenciji. Međutim, oni samo nisu informisani o onom šta se događa. Ako im to približite, ili ako pogledaju filmove, kakvi su oni koji su sad aktuelni: ’Ratovi zvezda’, ’Marsovac’, ljude je lako zainteresovati“, smatra Koksova.
„Mnogo toga im možete pokazati ako im tražite da pogledaju gore. Većina nas tada ima slične reakcije: pogledom na nebo i zvezde, poželimo da znamo više o njima. Razmišljamo o tome zašto smo na ovoj planeti.“
Naginin posao nije lak. Ona je zaposlena u JPL već 20 godina, a tokom tog perioda radila je na raznim robotskim misijama, od kojih su neke bile uspešne, a neke nisu uspele.
Recimo, misija slanja Mars klajmat orbitera 1999, satelita koji je trebalo da proučava klimu na Crvenoj planeti, bila je neuspešna, iako se na njoj radilo duže od pet godina. Čak je i pozicija Zemlje i Marsa u vreme lansiranja bila idealna, budući da su planete bile na najkraćoj razdaljini u poslednjih 65.000 godina.
„Nije lako poslati letelicu u svemir. Bilo je mnogo neuspeha. Ipak, imam sreće što radim nešto što volim i mislim da ako osećate strast prema onome što radite i verujete da je to važno za čovečanstvo, onda uvek pokušavate, sve dok ne uspete. Mnogo toga možemo postići, ako radimo zajedno“, kaže Koksova.
Ipak, neke misije su bile i više nego uspešne. Mars je trenutno jedina planeta u Sunčevom sistemu koja je naseljena isključivo robotima. JPL ima dve aktivne misije na Marsu – Kjuriositi, rover na kom radi Koksova, i Oportjuniti, koji je nadmašio sva očekivanja.
„Već sam radila u JPL kad je Oportjuniti sleteo. Misija je trebalo da traje 90 marsovskih dana (sola), a mi smo mislili kako bi bilo divno da potraje šest meseci, ili godinu dana. Niko nije ni sanjao da će 12 godina kasnije Oportjuniti i dalje biti funkcionalan“, kaže Koksova.
„Mi smo dizajnirali Kjuriositi da radi dve zemaljske godine na Marsu u okviru kojih je trebalo da obavi svoju primarnu misiju. Dakle, i Kjuriositi radi duže nego što smo očekivali. Ipak, jasno je da ćemo u jednom trenutku imati problema i to prvenstveno sa nuklearnom energijom. Plutonijum koji pokreće rover u jednom trenutku će početi da se raspada, pa ćemo sigurno imati problema sa napajanjem i nećemo moći da koristimo sve instrumente istovremeno. Problem je i u tome što je na Marsu veoma hladno - minus 100 stepeni Celzijusa, a u nekim periodima dana se penje i do nule. Tako velike promene temperatura postepeno oštećuju elektronske komponente. S roverima je kao i s ljudima: nikad ne znate šta može poći naopako kad ostare.“
Kada godinama radite na pravljenju rovera, vežete se za njega, kao za neku osobu i to se vidi u načinu na koji Nagin govori o trenutku kada je zajedno sa kolegama shvatila da se sav trud isplatio.
„Planirali smo da gledamo sletanje ’Kjuriositija’, sedimo na svojim mestima i budemo profesionalni, ali u trenutku kad smo shvatili da je sletanje uspelo, bili smo samo obični ljudi koji su zajedno radili na jednom cilju punih deset godina. Nije nam bilo važno što su tu kamere i novinari – bili smo van sebe. Svi smo poskakali i emocije su nas preplavile. Rover je kao dete: samim tim što smo znali da je bezbedan na Marsu i spreman za rad bili smo presrećni“, kaže Koksova i pokazuje jednog od šefova, koji je želeo da se ponašaju dostojanstveno, kako plače i grli se s jednim od kolega.
Primarna misija „Kjuriositija“ bila je da otkrije da li je na Marsu ikada bilo uslova za život. Mali rover došao je do potvrdnog odgovora: oblast koju nazivamo Jelounajf Bej sadrži dokaze da je na Marsu nekada bilo vode koja je pritom bila pitka, ali je to bilo pre tri milijarde godina.
„Dakle, ostali smo s pitanjem: ako je Mars nekada ličio na Zemlju, šta se desilo? To je važno pitanje na koje još nemamo odgovor, a važno je da ga pronađemo kako ne bismo isto uradili i našoj planeti. Sada Kjuriositi nastavlja da ispituje da li na Marsu ima gradivnih blokova života. Za sada nismo našli nijedan dokaz da ih ima. Teško je tražiti ih, jer niko pre nas to nije ni radio“, objašnjava Koksova.
Sve te robotske misije samo su deo šireg plana istraživanja svemira, čija finalna faza treba da bude slanje ljudi do susedne planete. NASA radi na tome da prve astronaute pošalje na Mars između 2035. i 2040.
„Nadam se da to ne znači da će ići muškarci. Zapravo, sigurna sam da će na Mars ići mešovita ekipa, koju će činiti muškarci i žene iz raznih delova sveta“, dodaje Koksova.
„Rođena sam u muslimanskoj porodici u kojoj je bila vrlo izražena podela između ’muških’ i ’ženskih’ poslova. Vrlo rano sam počela da se pitam zašto svako ne bi mogao da radi ono što poželi. Zašto ljudi stalno pronalaze načine da se podele, na osnovu roda, rase, nacionalnosti... Međutim, kad sam posmatrala sliku Zemlje iz svemira, nisam videla nikakve podele. Svi smo jedno na trećem kamenu od Sunca.“
* „Kolege i ja smo dva puta po tri meseca živeli po marsovskom vremenu, kako bismo sve vreme bili uključeni u funkcionisanje rovera. Pošto je dan na Marsu 40 minuta duži nego zemaljski, to je značilo da nam radno vreme nekad počinje i u pola noći. Spuštali smo sve roletne u sali u kojoj smo radili, kako bismo bili maksimalno isključeni od zemaljskih uticaja“.
* „Od velike pomoći nam je tehnologija za virtuelnu realnost. Uz pomoć nje možemo da posmatramo Mars, baš onako kako ga vidi rover i da racionalnije odlučimo šta ćemo sledeće da radimo“.
* „Tehnološki univerzitet u Kaliforniji i dalje upravlja JPL, iako se laboratorija tretira kao vlasništvo NASA. Neko od kolega želeo je da na točkove ’Kjuriositija’ utisne slova ’JPL’ kako bi svuda gde krene na Marsu, ostavio naš trag. NASA se nije složila, ali smo im doskočili: napisali smo na točkovima ’JPL’ Morzeovom azbukom. Kada su to saznali, rover je već bio na Marsu“.
* „NASA ima običaj da misijama daje naziv tako što raspiše konkurs za najbolji predlog u svim školama u SAD. ’Kjuriositiju’ je ime dala tada 12-godišnja devojčica Kler Ma. Njen potpis na roveru sada krstari Marsom“.
