Izvor: B92, 05.Nov.2010, 18:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li smo odgovorni za svoje emocije?
"Poroci su često navike, a ne strasti", bio je u pravu Antoine Rivarol. Spontana priroda emocija nas navodi da pomislimo da nismo odgovorni za njih, i da zbog toga nisu relevantne za domen moralnog razmatranja. Da li je zaista tako?
Naravno, ovaj pogled je pogrešan, jer pretpostavlja previše pojednostavljeno viđenje i odgovornosti i emocija.
Slučaj direktne odgovornosti podrazumeva da osoba namerava da uradi ili radi nešto, da poseduje sposobnost da izbegne određenu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << situaciju, ali to (svesno) ne čini i sposobnost da sagleda posledice svog delanja. Ova tri faktora su najvažnija u opisivanju idealne situacije za direktnu i punu odgovornost.
Teško je odrediti prisustvo odgovornosti za posledice koje nismo mogli da predvidimo, za nešto što nismo mogli da izbegnemo, nismo imali nameru ili smo bili prisiljeni da uradimo. A idealna situacija u kojoj su sva tri faktora prisutna u potpunosti je retka.
Teško je uvideti da li su ovi faktori u potpunosti prisutni u emotivnom ponašanju, jer ono nije potpuno slobodno, naša sposobnost da ga izbegnemo je smanjena, a predviđanje posledica, koje je toliko prirodno u slučaju intelektualnog promišljanja, nije toliko prirodno u emocionalnim okolnostima.
I odgovornost i emocije su složene pojave koje mogu da se jave različitim intenzitetom. Iako emotivno ponašanje nosi ličnu odgovornost koja je manja od intelektualnog ponašanja, deo odgovornosti i dalje postoji. Ona je tada uglavnom indirektna i delimična.
Odgovornost postoji i onda kada su sva tri faktora jasno odsutna u vreme kada vršimo određeno delo, ali su bila prisutna u nekom trenutku u prošlosti. Ovde govorimo o indirektnoj odgovornosti.
Pijani vozač koji izazove fatalnu nesreću i zavisnik od droge koji krade da bi došao do para su primeri takvih slučajeva.
Indirektna odgovornost podrazumeva odgovornost za razvijanje okolnosti koje su dovele do krivog dela ili stava.
Primedbe kao što su „Nisam mogao da se kontrolišem, bio sam ludo zaljubljen u nju" ili „Ignoriši njegovo ponašanje, prevazići će bes" ukazuju na to da ponekad ne pripisujemo odgovornost (ili bar ne punu odgovornost) osobama koje gaje neke emocije ili reaguju emotivno.
Međutim, očigledno je da postoje mnoge okolnosti u kojima se odgovornost može „prikačiti" emocijama. Kritikujemo i hvalimo ljude zbog njihovih emocija, govorimo često o tome da postoje određeni razlozi za strah i sasvim neosnovani razlozi da nekoga mrzite.
Često savetujemo druge da odustanu od određenih emocija kada kažemo „Nemaš razloga da se ljutiš". Takođe, pozivamo ljude da „usvoje" emocije koje nemaju kada kažemo „Voli svog supružnika". U tom smislu, mi preuzimamo na sebe određeni stepen odgovornosti zbog toga zbog činjenice da osećamo ljubav.
Odgovornost može da se objasni kao posedovanje dva aspekta: uzročnosti i sposobnosti pohvale ili optuživanja. U pogledu uzročnosti Petar je uzročno odgovoran za sudbinu Ane, ako je Petar uzrok nečega što se dogodilo Ani. Tako, ako Petar da Ani čašu otrova i ona zbog toga umre, dolazimo do situacije da, iako je Petar uzročno odgovoran za Aninu smrt, on ne može da bude okrivljen ako nije znao da se u čaši nalazi otrov.
Moralna odgovornost se ne bavi kauzalnom odgovornošću, već odgovornošću koja je u direktnoj vezi sa pohvalom i pokudom.
Pored indirektne odgovornosti, pravni i moralni sistem prepoznaje i delimičnu odgovornost.
Na primer, provokacija može da bude deo odbrane u slučajevima ubistava, jer smanjuje odgovornost aktera. Uspešna izjava okrivljenog zasnovana na provokaciji pobija njegovu punu odgovornost i umesto toga se nudi ustupak u vidu delimične odgovornosti, zbog čega je presuda za počinjeno delo - ubistvo iz nehata.
Viđenje koje poriče odgovornost za naše emocije često obuhvata ne samo uži pojam odgovornosti, nego i škrtu sliku emocija uopšte. Emocije su svedene na prolazna, nepouzdana osećanja nad kojima imamo malo kontrole, a nemamo odgovornost.
Isto kao što ne možemo da odlučimo da li ćemo imati zubobolju, i shodno tome nismo odgovorni za to, pretpostavlja se da isto tako ne biramo naše emocije, zbog čega nismo odgovorni za njih. Nasuprot ovome, emocije su složenije od prolaznih osećanja. Prisustvo komponente namere, a ponekad čak i intelektualnog promišljanja, omogućava nam da pripišemo odgovornost emocijama i da ih samim tim i posledično hvalimo ili optužujemo.
Emotivno ponašanje može da bude odgovarajuće ili neumesno u zavisnosti od okolnosti. Dakle, možemo da kritikujemo sebe zbog toga što tugujemo previše ili premalo. Emocije, takođe, mogu da se dožive kao neprikladne u pogledu vremena njihovog ispoljavanja.
Ono što često umemo da previdimo je činjenica da smo sami odgovorni zbog toga što se nalazimo u situacijama koje su posebno osetljive na određenu vrstu emocija. Dakle, ako znam da ću svaki put kada budem video nekog političara biti ljut ili besan, i to se ispoljava u mom ponašanju prema bračnom partneru i deci, onda imam moralnu obavezu da izbegnem ovakve situacije, tako što ću, na primer, isključiti televizor. Moj bes je moj neuspeh da izbegnem okolnosti koje ga izazivaju.
.jpg)
