Izvor: B92, 16.Nov.2010, 20:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li se hranite etički?
Tokom istorije ubijali smo surovo i jeli sirovo, međutim, kako je vreme prolazilo, priprema hrane zahvaljujući brojnim otkrićima postala je znatno sofisticiranija i humanija – zašto se to nije dogodilo i sa načinom na koji do nje dolazimo?
Izvor: B92
Tehnologija nam je omogućila složenije obrasce pripremanja hrane, kao i mnogo štetnije načine na koje uzgajamo hranu.
Koplje, luk i strelu i noževe zamenilo je brojno drugo oružje koje nemilice >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kosi svoj plen. Savremeni načini dolaženja do hrane vrlo brzo označili su kraj i izumiranje za mnoge životinjske vrste što je dovelo do dalje revolucije načina na koji dolazimo do hrane.
Polja i pašnjaci polako su postajali sve pustiji dok su se velike hale punile živim mesom čija je jedina svrha da nam pruži užitak i trenutno zadovoljenje.
Livade, nekada pune šarenog voća i povrća, danas se mogu porediti sa vojnim poligonima za testiranje brojnih ubojitih i toksičnih otrova i hemikalija.
Ono čega većina nije svesna jesu uslovi u kojima se životinje, to jest potencijalna hrana, drže, uzgajaju i kako izgleda njihova ishrana – što možda predstavlja mnogo bitniju informaciju od one da li se na vašem tanjiru nalazi, biftek, šnicla ili pileće belo meso.
Isto važi i za voće i povrće koje je toliko puta poprskano brojnim toksinima da sam pogled na savršene oblike i boje jednostavno govori da tu mora da nešto nije u redu. A nakon prvog zalogaja shvatamo i šta – ukus.
Kao što svi volimo da nam salatu čini povrće organskog porekla sa što manje pesticida i ostalih hemikalija zaduženih za ukus, veličinu i boju, podjednako je bitno istu količinu pažnje posvetiti i drugim namirnicama poput mesa.
Vrlo često životinjama se takođe kroz ishranu u organizam ubacuju brojni hormoni i steroidi koji utiču na njihov rast i razvoj kako bi što pre bile spremne da odu pod nož i u zamrzivače prodavnica širom sveta. To je ono šta nećete čuti od vašeg mesara, ili pročitati na etiketi, možda vam i neće biti toliko bitno sve dok ono po šta ste došli nalazi u vašoj korpi. A i zašto bi vas takve sitnice zanimale?
Ako ste zajedno sa civilizacijskim napretkom i vi ostvarili i vaš lični, ove sitnice nedvosmisleno bi vam rekle da je meso koje kupujete znatno lošijeg kvalitet od onog uzgajanog na organskim farmama koje dobija priliku da se razvije na prirodan način i bez previše stresa – koji u velikim klanicama itekako utiče na kvalitet mesa zbog pojačanog lučenja adrenalina i brojnih aditiva u hrani meso čini tvrđim i bezukusnijim. Takođe, organske farme životinji pružaju i drugu svrhu sem one da izgleda mrtvo i pečeno na tanjiru, zaokruživanje životnog ciklusa.
Male farme vrlo često svoje proizvode tretiraju ličnije, samim tim dobijamo i kvalitetniji proizvod koji se najčešće prodaje u obližnjim gradovima što znači da su namirnice do kojih dolazimo svežije, a cene niže. Ovaka sistem blaži je prema prirodi jer se transport vrši na kraćim relacijama – kupovinom organskog, humano uzgajanog, proizvoda vi činite i dobro planeti. Veštačko đubrenje dovodi do bržeg rasta proizvoda po principu sunđera, takoda su industrijski uzgajani proizvodi bogatiji vodom nego što je to slučaj sa organski proizvedenim proizvodima koji imaju više suvih materija, to jest, hrane u sebi.
Organski proizvodi su takođe bogatiji antioksidansima, velikim delom zbog toga što su biljke primorane da se prvenstveno oslanjaju na svoj imuni sistem, dok industrijski proizvodi ovu zaštitu dobijaju od brojnih hemijskih dodataka i drugih aditiva. I na samom kraju, ono što je najvažnije – organska hrana je i ukusnija.
Svi koji su nekada imali nekoga na selu vrlo dobro znaju koliko je razlika zapravo velika. Svako ko je nekada pržio domaća jaja, koja su dale domaće kokoške zna da tu žutu boju i taj ukus industrijski proizvedena jaja nikada neće biti u stanju da dostignu, međutim, veći problem leži u činjenici da izuzetno veliki procenat ljudi nikada nije bio u prilici da proba nešto potpuno prirodno, a kamoli vidi neku od životinja koje tako često zahteva na svom tanjiru, ne postoji ništa vredno poređenja – što nažalost, industrijski proizvod čini sasvim korektnim izborom.
Brojna istraživanja pokušala su da istraže i utvrde razlike koje postoje između organskog i industrijskog pristupa proizvodnji. Generalni zaključak skoro svih studija uakzuje na to da je organski pristup zantno bolji po zdravlje konzumenta ali i po čovekovu sredinu iz sledećih razloga:
- Farme koje praktikuju organsku proizvodnju ne koriste i ne otpuštaju pesticide u spoljnu sredinu – mnoge od korišćenih hemikalija mogu naneti veliku štetu zemlji, vodi i okolnom živom svetu
- Organske farme utiču mnogo bolje na razvoj različitih ekosistema koji se nalaze u njihovoj blizini i tako pospešuju razvoj biljaka i životinja
- Organske farme takođe koriste mnogo manje energije i stvaraju mnogo manje otpada kada se uporede sa industrijskim načinom proizvodnje
Pored pojedinaca i brojne države prepoznale su vrednosti organskih proizvoda, tako da u Austriji 20 odsto proizvodnje odlazi na organsku, dok je više od 5 odsto svih proizvoda u supermarketima takođe organskog porekla.
U italiji su od 2000. godine pojedini organski proizvodi obavezan deo ishrane u školama i bolnicama, dok u administracionoj oblasti Emilia Romagna svi školski obroci moraju biti organskog porekla.
Prodaja organskih proizvoda u velikoj britaniji 1997. godine iznosila je 100 miliona funti, dok je danas ona premašila cifru od 1.5 milijardi funti.
Srbija nije nikakav izuzetak. Svi proizvođači organske hrane dužni su da uz pomoć državnih tela, koja su akreditovana od strane ministarstva poljoprivrede, kontrolišu svoje proizvode.
Pre samog započinjanja organske proizvdnje analizira se zemljište na kojem će se hrana uzgajati i ono ne sme da ima zagađivače u okolini, i sam kvalitet zemljišta ne sme da bude narušen, a kontrola zemljišta i proizvoda vrši se barem jednom godišnje.
Ovi proizvodi jasno su obeleženi zaštitnim znakom koji kupcima stavlja da je u pitanju proizvod koji je proizveden organskim a ne industrijskim putem i oni su takođe veoma jasno odvojeni u svim prodavnicama tako da kupac tačno zna šta kupuje.
U mnogim društvima ovo nije više samo pitanje kvaliteta već i etike koja se odnosi na način na koji se životinje tretiraju i kako im se oduzima život i pristupa čovekovoj sredini. Etički tretman hrane možda predstavlja i poslednju šansu da sačuvamo čovečnost i sprečimo da brojne hemikalije u potpunosti preuzmu naš organizam.
.jpg)
