Izvor: B92, 13.Jun.2015, 16:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bande Rio de Žaneira - gde deca ubijaju za obrok
Sao Paulo i Rio de Žaneiro dva su najveća brazilska grada. Prvi s 11,2 miliona stanovnika i drugi sa 6,3 miliona sedišta su najorganizovanijih uličnih bandi u svetu.
U prvom dela “Primeiro Comando du Capital”, grupa koja je od 1993. godine, kad je osnovana, okupila 13.000 članova, od kojih je čak 6000 u brazilskim zatvorima.
Osim trgovine drogom, specijalizovali su se za napade na zatvore, organizovanje zatvorskih pobuna i oružane pljačke na autoputevima. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Osnovani su u zatvoru kao i njihova nešto starija konkurencija iz Rio de Žaneira, okupljena u “Comando Vermehlio” ili Crveni odred.
Dok su “Primeiro Comando du Capital” osnovala osmorica fudbalskih navijača koji su pre dvadesetak godina zbog nereda na stadionu završili u zatvoru, grupa “Comando Vermelho” osnovana je na političkim temeljima.
Osnovali su je levo orijentisani politički zatvorenici, protivnici vojnog režima koji je u Brazilu bio na vlasti od 1964. do 1985. godine. U međuvremenu su raskrstili s političkom ideologijom.
Osim “Comando Vermelho”, najjače kriminalne organizacije, u Riju se za teritoriju bori i njihova frakcija “Terceiro Comando”, a tu su još i “Amigos dos Amigos” ili Prijatelji nad prijateljima.
Ali s njima tek počinje beskonačna lista uličnih bandi koje se udružuju po raznim osnovama – od razbojnika organizovanih u kvartovske bande, tzv. quadrille, koje su glavna potpora spomenutim kriminalnim grupama, preko skinhedsa do relativno bezopasnih “Galeras Cariocas”, pa do onih iz vrlo imućnih porodica koje zato i nazivaju “bandama srebrne kašike”.
Pripadnik brazilske policije koji je jednom otvorio dušu novinarima zapravo je dotakao suštinu stvari rekavši:
”U Brazilu je nemoguće iskoreniti ulične bande. Posao s drogom u ovoj zemlji je nasušna potreba siromašnih. Teško je naći posao ako nemaš školu. Ako ga i nađeš, plata nije veća od 600 reala (oko 170 evra), a bolje patike koštaju 400 reala. Kad ti diler ponudi taj iznos kao nedeljnu platu, pa ti još kaže da možeš da uzimaš droge koliko ti srce želi, onda je to dobar posao, ali je i začarani krug”.
Sve zapravo počinje ili se završava u favelama – gradskim četvrtima u kojima žive najsiromašniji slojevi društva. U Rio de Žaneiru, “čarobnom gradu” koji godišnje posećuju milioni turista, podela na bogate i siromašne vidi se na svakom koraku.
Trošne minijaturne kuće sklepane od cigli i dasaka u kojima žive mnogočlane porodice u mizernim higijenskim uslovima rasute su po okolnim brdima i prepliću se s kvartovima u kojima žive najbogatiji Brazilci.
Upravo su favele legla najokrutnijeg kriminala, šverca droge i organizovane prostitucije. Zastrašujuća je činjenica da su najbrojniji i najbrutalniji golobradi dečaci, i neretko devojčice, kojima je to jedini način da prežive i opstanu.
Bez tih malih pomagača “okićenih” dugim cevima ne bi ni opstale brazilske najmoćnije kriminalne grupe. U Brazilu ih zovu “moleques” - mangupi.
Još 1992. godine na ulicama brazilskih gradova bilo ih je oko osam miliona. Sve su to uglavnom deca bez roditelja koja u svet kriminala ulaze već s 10-12 godina, a najčešće ne dožive više od 25 godina.
Ako i imaju roditelje, oni im ne brane da se pridruže uličnim bandama jer značajno doprinose kućnom budžetu. Ta deca doslovno spavaju na ulici i moraju da pripadaju nekoj bandi kako bi imala zaštitu.
Budući da odrastaju bez porodice, uzore i autoritete pronalaze u najstarijim članovima bandi, a vrlo brzo postaju zavisni od alkohola i jeftinog smrtonosnog kokainskog derivata – tzv. kreka.
Budući da su neprekidno na ulici, najčešća su meta “odredima smrti”. Tako zovu telohranitelje koje angažuju poslovni ljudi i pripadnici bogatih slojeva brazilskog društva kako bi mogli bezbrižno da hodaju ulicom.
Kako bi zaštitili klijente, telohranitelji ne biraju sredstva pa vrlo često ubijaju ovu decu čak i zbog pokušaja krađe. Oni koji imaju sreću da ih uhapsi policija, završavaju u popravnim domovima, gde se udružuju s vršnjacima i nakon povratka na ulicu priključuju se ponovno kvartovskim bandama.
U Riju favele kontrolišu već spomenute narkobande, a ulične bande obično rade za ove bolje organizovane kriminalne grupe. Narko šefovi su im uzori jer su to ljudi koji poseduju ono za čime ti tinejdžeri i mladići žude - novac i moć.
Isto to oni poseduju u svojim favelama. Donoseći u njih velike količine droge koju prodaju lokalnom stanovništvu, ali i turistima, moraju svoj teren da štite oružjem. Stoga, ako ne poginu od policijskog metka ili telohranitelja, neretko ginu u obračunima s konkurencijom u bitkama oko prevlasti u favelama.
Pripadnike kvadrila stanovnici zovu kvadrilerozima i s njima žive u prinudnoj simbiozi. Vođe tih dečijih bandi obično su najstariji članovi – uglavnom 25-godišnjaci koje zovu “cabeça” ili glava.
Kvadrilerozi su čvrsto vezani za teren na kojem žive i delaju, pa stoga tu uvode zakon gvozdene ruke. Ne trpe došljake niti bilo kakvo suprotstavljanje lokalnih stanovnika.
Dobro su organizovani i još bolje naoružani pa neretko nose jurišne puške i mitraljeze kojima vrlo spretno barataju.
Zbog toga među lokalnim preplašenim stanovništvom vlada zakon ćutanja – tzv. “lei do silencio”, a to znači da nikad, ni u kojem slučaju, ne sarađuju s policijom i bespogovorno poštuju pravila koja im nameće glava bande.
U suprotnom, čeka ih ili metak ili izgon iz favele bez prava da bilo šta iznesu iz kuće. Zauzvrat, pripadnici uličnih bandi svoju favelu štite od upada drugih kriminalaca, a neretko sa stanovnicima dele materijalnu dobit pomažući najsiromašnijima da prežive.
Na taj način lako uspevaju da pridobiju one najmlađe koje osvajaju statusom, a kad jednom počnu dobro da zarađuju, više niko iz bande ne želi da ode. S druge strane, uličnim bandama potrebna su spretna deca jer, prema važećim brazilskim zakonima, ona ne mogu da budu osuđena za kriminalne radnje pa ih neretko koriste i kao dostavljače droge.
Osim kvadrileroza, Rio de Žaneirom hara još nekoliko sporednih uličnih bandi, među kojima su i skinhedsi. Njihovi članovi su potomci evropskih osvajača i doseljenika, a pripadaju srednjem i radničkom sloju.
Najmoćniji su bili početkom 90-ih u doba velike inflacije i nezaposlenosti. Kao i svi pripadnici ove subkulturne grupe širom sveta, nisu previše ideološki sofisticirani.
Njihova glavna ideologija je rasizam i netrpeljivost prema tamnoputim Brazilcima, Jevrejima i, naročito, došljacima iz najsiromašnijih država na severoistoku zemlje koje nazivaju Nordestinosima i smatraju ih nižim bićima.
Skinhedsi iz predgrađa ili “carecas do suburbio” zalažu se za rasnu segregaciju, a obeležja su im ista kao svuda u svetu – briju glave, nose brojne tetovaže i ispisuju rasističke grafite.
Njihovi učestali napadi naterali su pripadnike drugih zajednica da sami organizuju naoružane obrambene odrede, a to je samo doprinelo eskalaciji uličnog nasilja.
Kad je Brazil dobio priliku da organizuje dva najvažnija svetska sportska događaja – Svetskog prvenstvo u fudbalu 2014. i Olimpijadu 2016. godine, vlasti su to shvatile kao dobar povod da se obračunaju s uličnim bandama.
Naravno, odmah su bili svesni da je nemoguće dovesti red u svih 700 favela pa su se okomili na one najopasnije i najbliže turističkom središtu grada, a glavni cilj bilo je njihovo “smirivanje”.
Iako su povremeno pribegavali prepadima u ovim uglavnom neosvojivim utvrđenjima, prve organizovane akcije počele su u oktobru 2009. godine, pet godina pre Svetskog prvenstva u fudbalu.
Među prvim metama bila je favela Moro dos Makakos koja je bila sedište Prijatelja nad prijateljima koji su kontrolisali severni i zapadni deo grada. Međutim, u tom prvom napadu policija je doživela pravi debakl, a Amigosi su postali udarna vest u celom svetu ustrelivši pilota policijskog helikoptera koji je nadletao favelu i u kojem su poginula dva policajca.
U međuvremenu su Amigosi preselili sedište u Hosinju, najveću favelu u Riju s oko 100.000 stanovnika, koju su 2004. preoteli od protivničkog Crvenog odreda. Policija je dve godine pripremala odmazdu.
Najpre su se 2010. godine okomili na još jedno opasno utvrđenje – favelu Mangeiru pod kontrolom Crvenih odreda. U ranu zoru 19. juna 750 specijalaca i još toliko marinaca s nekoliko helikoptera napalo je favelu u kojoj se pre stotinak godina rodila samba, uz koju je nastao karneval koji je i danas zaštitni znak ovog grada.
Ali umesto pucnjave, ušli su u lavirint strmih uličica bez ispaljenog metka. Dileri su već bili daleko. U jednom od susedstva u kojem se još noć pre prepakivao kokain, policija je samo zatekla dve četkice za zube i pokvareni frižider.
U drugoj, udaljenoj pola sata hoda, specijalci su našli crveni trosed i praznu kesu kokaina, fotografiju Osame bin Ladena i pozdravnu poruku na zidu: “J... se pacifisti! Sve ćemo vas pobiti!”.
Lokalno stanovništvo policiji nije bilo od velike pomoći. Ni na jedno pitanje nisu dobili odgovor. Ohrabrene ovim podvigom, policijske snage su iste godine u novembru ponovno bile na nogama. Ovaj put na meti su bili Amigosi.
Nekoliko stotina marinaca napalo je favelu bojnim kolima i helikopterima i uhapsilo njihovog vođu kada je pokušavao da napusti naselje. Njegov vozač ponudio je policajcima mito od 570.000 dolara. Bio je to prvi veći uspeh vlasti.
Tokom narednih godina upali su u još tridesetak favela, ali trgovinu drogom nikad nisu uspeli ni približno da zatru. U kvartovima u kojima je uspostavljen red, vlast je sprovela struju i kanalizaciju, javnu rasvetu i uredila parkove, a glumac Harison Ford s porodicom se 2012. godine ležerno prošetao favelom tokom konferencije Ujedinjenih Nacija Rio+20 dokazujući kako je grad siguran.
Ali ni pola godine kasnije kvadrilerozi su pustili televizijske ekipe u jednu od “smirenih” favela.
“Neće nas nikad zaustaviti jer je ovo jedini način da preživimo. Imam majku, ženu i troje dece i moram da ih izdržavam. Ovo je samo policijska predstava za svet”, rekao je samouvereno klinac s fantomkom preko glave držeći u rukama kalašnjikov.
“Ovakav ima i Osama bin Laden!”, rekao je i pustio ekipu u trošni kućerak u kojem je ekipa imala pune ruke posla:
“Ova četiri kilograma kokaina mešamo s još toliko praška za pecivo. Ubacimo u mikser i zatim prosejemo, a onda u smesu dodamo ampule adrenalina. Gram kokaina košta pet, a marihuane dva dolara. Sad prodajemo na dan oko dva kilograma droge. Ako nas policija i dalje bude maltretirala, izazvaće rat u Riju”.
I njegova najava se ostvarila. Uoči početka Svetskog prvenstva u fudbalu Rio je počeo da gori. Siromašne mase predvođene studentima i radnicima, a potpomognute kriminalnim grupama, organizovale su svaki dan masovne proteste u svim većim brazilskim gradovima.
Policajac s početka priče je istakao:
“U kvartovima koje kontrolišu bande uglavnom vlada mir jer oni sami zavode i održavaju red u skladu sa svojim pravilima. Inače, saradnja policije i bandi zapravo se odvija ‘ispod radara’. Novac od droge često završava u džepovima policije. Jedino kada dileri počnu sebi da pridaju preveliku važnost i izazivaju nevolje, dolazi policija da ih vrati tamo gde im je mesto. Dileri na kraju uvek izvuku deblji kraj”.
Sao Paulo je sedište verovatno najmoćnije kriminalne organizacije na svetu – “Primeiro do Comando da Capital”, skraćeno PCC ili 15.3.3, prema rednom broju početnih slova u njihovoj abecedi.
Banda je dobila ime po zatvorskom fudbalskom klubu koji su osnovala osmorica navijača kad su ih zbog nereda odveli u najstroži brazilski zatvor Piranjao – Velika pirana.
Pre nego što su oni ušli unutra, važio je za najsigurniji zatvor u državi. I baš u tom surovom okruženju osmorica fudbalera pretvorili su se u borce protiv maltretiranja zatvorenika. Povod je bio incident iz 1992. godine kada je tamošnja policija u ozloglašenom zatvoru Karandiru ubila 111 zatvorenika koji su se pobunili protiv nehumanih uslova.
Nakon 14 godina suđenja, zapovednik Ubiratan Gimares, koji je izdao naredbu za masakr, osuđen je na čak 632 godine zatvora, ali je na kraju oslobođen u februaru 2006. godine. Već u oktobru ubijen je u atentatu.
U februaru 2001. godine Idemir Karlos Ambrozio zvan Senka postao je lider organizacije jer je putem mobilnog telefona uspeo da sinhronizuje zatvorsku pobunu u 29 zatvora u državi Sao Paulo. Tokom pobune ubijeno je još 16 zatvorenika.
Samo pet meseci kasnije ubijen je u bici za vodeće mesto PCC-a. Na njegovo mesto došli su Gelajo i Sesinja koji su odmah sklopili pakt s najmoćnijima u Rio de Žaneiru.
Naravno, bio je to Crveni odred. Ako se banda iz Rija specijalizovala za trgovinu drogom, pripadnici PCC-a u Sao Paulu ostali su pre svega verni svojoj izvornoj ideji – borbi protiv represivnog aparata, uključujući vojnu i civilnu policiju, sudove, sudije i zatvorske čuvare. Ukratko – sve što na ulicama Sao Paula nosi oružje i uniformu, njihova je pokretna meta.
Vođe PCC-a zapravo ni ne izlaze iz zatvora, odnosno u njemu se i regrutuju. Gelajo i Sesinja iz zatvora Bangu organizovali su napade na javne zgrade kako bi upozorili vlasti na zatvorski sistem i nehumane uslove.
Nakon njih vođstvo je 2002. preuzeo Markos “Markola” Vilijans Herbas Kamaho zvani Plejboj. On je uspešno iz zatvora organizovao pljačku banke, a organizovao je i ubistvo sudije pa je prebačen u Prezidente bernardes – tzv. zatvor nad zatvorima – u kojem svaki zatvorenik ima strogo nadgledanu ćeliju, a komunikacija sa spoljašnjim svetom u potpunosti je onemoguća.
PCC ima vrlo stroga pravila za svoje članove. Kada su pre nekoliko godina policajci uhapsili nekolicinu članova bande, kod njih su pronašli statut koji ih je zapanjio. Tekst statuta više liči na osnivačku povelju humanitarne organizacije.
U 18 tačaka promovišu se ljudske vrednosti kao što su jednakost i ravnopravnost svih članova, humanost, odanost, vernost, skromnost, a članovima se najstrože zabranjuje bahatost, izdaja, rivalstvo, ljubomora, nepoštovanje drugih članova, pa čak i demonstracija moći ako je reč o privatnim sukobima članova s ljudima koji nemaju veze s bandama.
Smrtna kazna članovima izriče se samo u slučaju neizvršavanja poverenog zadatka. Takva monolitna organizacija s 13.000 članova s lakoćom sprovodi svoju politiku na ulicama Sao Paula.
Godine 2006. organizovali su 300 napada na policijske stanice, sudove, autobuse i slično. Sve akcije teledirigovane su iz zatvora mobilnim telefonima kao odmazda za odluku pravosuđa da članove PCC-a razdvoje i razmeste u najstrožim brazilskim zatvorima. Ubijena su 43 policajca i četiri civila.
Akcija policije doživela je totalni fijasko jer je imala stravične posledice. Za svakog ubijenog člana bande ubijen je po jedan policijski zapovednik, od kojih mnogi na slobodnim danima, odmoru ili u penziji.
Ubijani su na najokrutnije načine, kao i članovi bande - pred očima prijatelja i porodice. Grad je bio pravi ratni front i svakog jutra odvozile su se desetine mrtvih.
Nakon mesec dana ubijanja su prestala bez ikakvog objašnjenja. Iako od tada nije više bilo napada, policijska statistika govori da PCC postaje sve jača i moćnija i da ima ogranke u gotovo svakoj od 26 brazilskih država.
Vrhunac ironije je da kao stranka planiraju da izađu na izbore, a pokušali su da likvidiraju i guvernera Sao Paula.
Ova banda podseća na dobro organizovanu vojsku s odličnim vezama u korumpiranom zatvorskom sistemu pa ih je stoga gotovo nemoguće kontrolisati.
