Izvor: SrbijaDanas.com, 24.Nov.2020, 11:40

ŽENE, OBRATITE PAŽNJU! Ovo su sigurni znakovi da imate PROBLEM SA KOSOM

Kosa je, rekla bih, najtransparentniji glasnogovornik onoga u čemu smo trenutno. Njen značaj je vidljiv od rođenja, prati svaki dan odrastanja i sazrevanja žene i život joj čini nekad lepšim, nekad težim

Možda sam mogla tekst da počnem i sa „kaži mi kaži… kakva ti je frizura, pa ću ti reći nešto više o tebi”. Možda sam mogla, ali neću. Neću zbog toga što je kosa, kao glavni ženski atribut, nešto što je najpodložnije promenama, a ličnost, to sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << pouzdano znam, nije.

Ličnost je stabilna tvorevina koja se formira u detinjstvu, što ne znači da se ne razvija tokom čitavog života. Ono što ostaje nepromenjeno jesu bazične osobine, a frizura se u njih uklapa ili ne, govori o nama više od reči, postaje svojevrsni merni instrument naših osećanja, želja, doživljaja svemoći ili potpune nemoći.

. Žene daju veliki značaj kosi, jer ona je deo osećanja identiteta.

Naslov je moj, sve ostalo je priča moje poznanice. Toliko me je ljudski dirnula da vam je, uz njenu dozvolu, prenosim.

Zajedno kroz život

Kaže ona, bez neke patetike u glasu što i liči na nju, kako je decenijama išla u isti frizerski salon. O njenoj kosi brinula je tada mlađa frizerka. Baš brinula. Znala je da je posavetuje, ohrabri da malo rizikuje s promenama, „pogodi” pravu nijansu, izvuče baš tačan broj pramenova, ošiša taman toliko da se ne vidi, a kosa bude skraćena. Umela je da zbog nje dođe u salon mnogo ranije, ili ostane duže.

Nikada se nisu družile, uvek su imale odnos nekoga ko zna i ume, i nekoga ko veruje u to znanje i umeće. Za venčanja njene dece, divna frizerka je dolazila kod nje u kuću. Ne samo da nije naplatila, „taman posla, nemojte da mi uskraćujete zadovoljstvo”, nego je donosila i buket cveća. Za mamu, ne za mladu. Nizale su se godine, mnogo toga se dešavalo u njihovim životima.

Nikada mnogo priče, nikada pređena granica intimnosti, razmena poneke šale ili čestitke za praznike. Istini za volju, pokazivale su jedna drugoj i slike najmilijih iz telefona.

Onda kada su se telefoni koji fotografišu pojavili. Pre toga, ni to. Razbolevale su se i jedna i druga, prebolevale, hrabrile jedna drugu i gurale kroz život.

Ništa više nije isto

Bilo je tu i drugih frizerki, onda kada njena nije bila tu zbog odmora, nekog porodičnog slavlja ili sprečenosti druge vrste. Trudile su se i one. Maksimalno. Ali… to nikada nije bilo to. Pa dobro, nije baš lako pogoditi šta želi svaka žena, posebno ako se o njoj ne zna mnogo. Trud je uvek bio zavidan, rezultat takođe, ali osećaj „onog pravog” je izostajao.

Briga je bila vidljiva na mnogo načina. Nije joj davala da promeni boju kose, niti da pusti da joj izraste njena, već osedela kosa. Govorila je: „Ako tako hoćete, nađite drugog frizera”. Pa tako više od trideset godina. Ma kakvi, bar trideset pet kad bolje razmisli.

Vredne i umešne ruke

Onda je frizerki bivalo sve lošije, ali nije htela da ostavi moju prijateljicu. Umela je da je pozove i kaže da joj je sada dobro i da jedva čeka da se vide. I ni reči o bolesti, niti jednog „jao”, samo rad, vredne i umešne ruke i tradicionalan pljesak po ramenima, što je znak da je frizura gotova.

Smejale su se što mušterija ne voli ravnu kosu, već onu koja ne izgleda kao da je izašla iz frizerskog salona. Umela je da kaže da će je gazda otpustiti kada vidi s kakvom kosom je pušta da ode.

Sve do dana kada je bilo jasno da neće biti baš dobro. I poruke jednog jutra da je više nema. Trebalo je snage, pa otići ponovo u isti salon. Divne žene, vrlo predusretljive, znajući za ovakvu obostranu odanost učinile su sve da se ovaj gubitak lakše podnese. I one i ona. Međutim, kosa nije.

Trebalo je snage, pa otići ponovo u isti salon. Divne žene, vrlo predusretljive, znajući za ovakvu obostranu odanost učinile su sve da se ovaj gubitak lakše podnese. I one i ona. Međutim, kosa nije.

Farba nikako da bude ista, iako lepo piše koja kombinacija boja u kojoj razmeri se nanosi na kosu. Pramenovi, ni slučajno ne izgledaju isto. To izgleda ne primećuje niko sem moje prijateljice. Ni ja. Stalno mi pokazuje kako joj se kosa stanjila izgubila sjaj, omlitavela. Ne vidim. Onda se odlučuje na očajnički korak. Prvi put u životu kupuje farbu za kosu.

Grozno, kosa gotovo crna. Odlazi posle farbanja ponovo u prodavnicu i kupuje svetliju. Ponovo ništa od željenog. Kada se po treći put pojavila, ljubazna prodavačica kaže da bi bilo mudro da stane. Naravno da nije.

Kada je i četvrti put ušla, prodavačica u nemoći kaže:

„Postigli ste divnu zelenu boju”.

Neverovatno zvuči, ali je moguće

Zvuči smešno, zar ne? Ali, da ste je samo videli, znali biste koliko je tužna bila.

Vratila se u salon i nastavila svoj život. Jednog dana me je pozvala i rekla da konačno zna šta je s njenom kosom. „Tuguje”, rekla je. Zvuči neverovatno, ali je zaista moguće.

Konačno, zar psihosomatika nije deo medicine? Nekada je potrebno da telo pošalje signal da bismo nešto prepoznali. Na primer, koliko smo napeti, uznemireni, tužni. Zbog čega bi svi delovi našeg tela imali pravo na neku reakciju, a kosa ne?

Možda je ovo previše smelo i sigurno će me neko od kolega osuditi, ili mi se podsmehnuti, ali znam i osećam da je u pravu.

Nastavak na SrbijaDanas.com...