Izvor: Lepota i zdravlje, 16.Avg.2025, 08:23
Tête-à-tête w / Stefan Đorđević o filmu „Vetre pričaj sa mnom” i povratku na SFF sa najličnijom pričom dosad
Pre petnaest godina, njegova filmska priča počela je upravo na Sarajevo Film Festivalu, sa filmom Tilva Roš Nikole Ležaića, koji je osvojio Srce Sarajeva za najbolji film 2010. godine. U tom filmu Stefan Đorđević igra jednu od dve glavne uloge. Ovog puta, fotograf i filmski reditelj, Stefan Đorđević vraća se na Sarajevo Film Festival, i to sa autorskim dugometražnim filmom Vetre pričaj sa mnom, koji će u okviru Takmičarskog igranog filma imati regionalnu premijeru u nedelju 17. avgusta. Inspirisan >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << ličnim iskustvima reditelja i scenariste, film Vetre pričaj sa mnom prati Stefana, koji se vraća kući kako bi sa porodicom proslavio bakin rođendan, prvi put nakon smrti majke Nece. Vođen željom da završi film o svojoj majci i da pomogne povređenom psu, povratak kući postaje početak njegovog putovanja ka isceljenju. U filmu glume članovi njegove porodice zbog čega je ovaj film još posebniji. Iako nije u pitanju dokumentarac, on ima sve crte dokumentarističke hronologije usled čega ovaj film prerasta narativnu formu i postaje veoma lična priča koja će na drugačiji način dotaći svakog gledaoca. O filmu, saradnji sa članovima porodice i psu Liji, razgovaramo tête-à-tête sa Stefanom Đorđevićem uoči regionalne premijere filma koji je već pridobio pažnju javnosti. Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Nakon filma Poslednja slika o ocu koji na suptilan način otvorio vašu ličnu porodičnu priču, sada ste snimili i film o smrti majke. Kako je ponovni ulazak u tako ličnu i bolnu temu, ali iz potpuno drugačijeg ugla, uticao na vas – i kao sina, i kao autora? Film Vetre, pričaj sa mnom je nastao iz jednog intimnog razgovora koji sam imao sa svojom majkom Negricom, u kojem je podelila sa mnom kako razgovara sa vetrom. Poslednje leto koje je Neca provela na Borskom jezeru, način i trud koji je uložila da ozdravi, postali su za mene prizor prisutnosti. Moja majka je volela život celim svojim bićem i u tom njenom odnosu pronalazim inspiraciju i nikada neću videti njen odlazak kao njen kraj. Zato ne gledam na Vetar kao da je priča o smrti, već je za mene priča o životu i o želji da budemo tu. Mislim da umetnost nastaje iz ličnog, bilo da ste učesnik ili posmatrač, samo je pitanje forme na koji način ćete nešto preneti i koliko će vas forma koju ste odabrali izložiti ili zaštititi. Taj izbor je već donela Neca kada mi se poverila o vetru i iz tog neposrednog razgovora je proistekla ideja o filmu, ali takođe želja da napravim film koji će biti otvoren i iskren, baš onakav kakva je ona bila. Proces pravljenja Vetra je uzeo svog maha u vremenu, jer taj proces nije bio samo kreativan, i da bih došao do konkretnog morao sam da prihvatim tugu kao ko-autora. U zajedničkom radu zavoleo sam tugu, jer bi na kraju našeg dana imao više ljubavi u sebi. Time sam nekako i bio vođen kroz ceo proces, znajući da koliko god teško padalo suočavanje sa gubitkom, a i sa samim sobom, epilog će biti kao početak leta. Vaš film na retko viđen način prikazuje kako se muškarci nose sa bolešću i smrću žene u porodici. Koliko vam je bilo važno da kroz priču vas i vašeg brata razbijete tabu o muškoj ranjivosti u suočavanju sa tugom? Nikada nisam razmišljao o Vetru kao o široj slici šta neko može videti u njemu, i koji su neki standardi društva kojima želim da se suprotstavim kao autor. Vetar je lično pismo majci, u kojem je pozdravljaju svi članovi porodice. Bilo je potrebno dosta vremena da odaberemo prave reči za to pismo, ali takođe da naučimo i razumemo jezik drveća, onako kako ga je Neca znala. Kada se otvorite vetru, ne marite više za izloženost, i vaša osećanja konačno mogu da izađu iz vas. Iako se film vodi kao igrani, on u suštini nosi dokumentarističku iskrenost, od koje čak i u filmu kroz određene replike želite da pobegnete. Zašto ste se odlučili da taj aspekt ostane nenaglašen u sinopsisu? Dok sam imao inicijalnu ideju da napravim film o mami, razmišljao sam o sjaju u njenim očima dok je pričala o vetru kao o živoj osobi. Pomislio sam kako je to ono šta Necu čini jedinstvenom i posebnom i kako niko nikada ne može odigrati to tako da verujem onoliko koliko verujem svojoj majci. Tada sam doneo odluku da dokumentarni snimci koje sam snimio sa mamom moraju biti u filmu, i ako je ona u filmu onda i cela porodica mora biti tu. Mislim da je život sam po sebi najveća inspiracija za umetnost, i zbog maminog sjaja u očima rodila se želja za filmom koji će biti stvaran i u kojem ćemo verovati da gledamo sam život. Ne volim dela koja sugerišu da li se nešto desilo po istinitim događajima, već volim da tu istinu osetim duboko, bila ona dokumentarna ili fiktivna. Na kraju dana nije uopšte važno kojem žanru delo pripada, već koliko verujemo u ono šta gledamo. Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom U filmu glumi vaša porodica. Osim činjenice da ste uspeli da postignete da oni glume kao profesionalci, zanima nas kako je izgledao proces rada sa njima – da li je on bio više lekovit ili emotivno izazovan? Tokom snimanja, moj osnovni pristup bio je da pustim porodicu da budu svoji, budući da nisu glumci već igraju sami sebe. Smatrao sam važnim da im napravim dovoljno prostora kako bi kamera mogla da zabeleži njihov pravi duh. Istovremeno, imao sam jasno oblikovanu strukturu scenarija, inspirisanu ličnim porodičnim uspomenama na Necu. Onda je na setu bilo potrebno rekonstruisati te situacije tako da deluju kao da izrastaju iz samog života, a ne iz unapred napisanih scena. Ta dva pristupa nisu se uvek lako usklađivala – s jedne strane trebalo je da situacije budu spontane, a s druge da se radnja uklopi u osmišljenu filmsku strukturu. Budući da sam i sam bio jedan od likova u filmu, fizički je bilo zahtevno istovremeno biti i ispred i iza kamere. Ipak, kada ste okruženi ljudima kojima je jednako stalo kao i vama, granice razumevanja ne postoje. Da porodica nije bila prisutna i pred i iza kamere, ovaj film ne bih mogao da napravim. Otvoriti se i ogoliti pred drugima kroz film nije put koji bi oni sami izabrali, ali je svako, na svoj način, to učinio zbog Nece. Iako nije bilo lako, ona je iz ljubavi prema nama činila i mnogo teže stvari. Na Sarajevo Film Festivalu vaša porodica će prvi put gledati film Vetre, pričaj sa mnom. Šta mislite da će značiti za vas i za njih da zajedno doživite ovu priču na velikom platnu? Vetar je svoju svetsku premijeru imao početkom godine na Roterdamskom filmskom festivalu, gde sam ga prvi put gledao zajedno sa publikom. Poslednjih meseci putujem sa filmom i primećujem koliko ljudi otvoreno učestvuju u razgovoru nakon projekcije. Čini mi se da ih posebno privlači preplitanje stvarnosti u filmu i filma u stvarnosti, jer govorimo o opipljivim životnim situacijama oblikovanim u filmsku formu, iz koje se zatim ponovo rađa život kroz našu interakciju. Fascinira me koliko su ljudi spremni da se otvore i podele svoja bolna iskustva, upravo zato što smo se i mi ogoleli pred njima. Kroz te susrete upio sam toliko dobre energije da jedva čekam da to i porodica doživi, da osete kako se publika smeje ili plače zajedno sa njima na platnu. I da znaju da je sve to zbog njih i Nece. Pas u filmu igra važnu ulogu, a u odjavnoj špici vidimo da je imao i trenera. Kako je izgledao rad sa psom na snimanju, i zašto vam je bilo važno da upravo kroz njega ispričate deo porodične priče i simbolike? Posle mamine smrti ostala je u meni potreba da osećaj brige i dalje postoji, iako sam se istovremeno osećao potpuno prazan. Dok sam razmišljao o tome da udomim psa, desilo se da kolima udarim jednog – i to me je slomilo. U strahu je pobegao, a ja nisam imao priliku da mu pomognem. Posle toga, bilo je samo pitanje vremena kada ću udomiti psa. Liju sam pronašao preko oglasa za udomljavanje i od prvog dana postali smo nerazdvojni. Kao što se Necino odsustvo snažno osećalo u porodici, tako je i u svima nama postojala potreba za dodirom i bliskošću. Moj deka Buda je ceo život čuvao domaće životinje, ali nikada ga nisam video da je prema nekoj životinji bio privržen kao što je prema Liji. U početku sam sa Lijom radio osnovne komande, kako bih je pripremio za film. Ipak, znao sam da će mi tokom snimanja biti potreban neko ko je izuzetno posvećen radu sa životinjama, zbog složenosti zadataka koji su nas čekali. Do trenutka snimanja, odnos između Lije i mene postao je mnogo prisniji, pa je bilo teško ostvariti scene u kojima je ona uplašeni pas, a ja onaj koji joj taj strah izaziva. Imali smo sreću da sarađujemo sa izvanrednim dreserom Dejanom Ševkovićem iz Gorske službe spasavanja, koji je u kratkom vremenu uspeo da izgradi poverenje sa Lijom i ponudi raznovrsna kreativna rešenja, koja su se pokazala vrlo delotvornim. Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Film je na ovogodišnjem BFFB Festivalu u Italiji, a potom i na GIFF Festivalu u Meksiku osvojio nagrade za najbolji dugometražni film. Da li sada verujete da je snaga maminog vetra nezaustavljiva? Mislim da ljudi širom sveta prepoznaju u maminim rečima strast i ljubav kojom je verovala da se sve može pobediti dokle god verujemo dovoljno snažno. Nije važno u šta verujemo, dokle god ta vera gori u nama, nešto pulsira, i naše postojanje postaje dublje, življe. Necin Vetar nije samo vetar, on je oličenje odnosa prema sebi, prema porodici i prema prirodi. U meni budi nadu da ljudi imaju to u sebi. Da veruju u neki svoj vetar. Jedna od replika glasi Ima vremena. U kontekstu priče, ona zvuči i kao uteha i kao opomena. Da li je to opomena koju ste želeli da uputite sebi ili publici koja često veruje da vremena ima beskonačno? Dok sam pravio ovaj film, često sam razmišljao o vremenu, o tome kako je u modernom svetu sve ubrzano, kako stalno žurimo negde. Mali, tihi momenti postali su gotovo nevidljivi u moru težnje da dostignemo neku kapitalističku visinu. U velikim gradovima to je posebno izraženo, prirode je malo, vetra gotovo da nema, a zvuci koji bi mogli da nas ispune dobrim osećajem utapaju se u buku i haos. I prema vremenu se odnosimo kao prema toj buci, želimo da što pre pobegnemo iz nje, dok nam sve i svi na putu izgledaju kao prepreke. Ali okruženje je samo deo priče. Ono što zaista određuje naš osećaj vremena, ono što ostavlja trag u nama, zavisi od nas samih, od naše sposobnosti da prepoznamo trenutak i da on ostane upamćen negde u sećanju. I za kraj… jedna od replika vaše majke kaže: Mnoge stvari dolaze s godinama. Šta je vama lično donelo vreme? U razgovoru koji sam imao sa mamom, rekla mi je da ne može da me nauči kako da uživam, da je to nešto što ću sam morati da otkrijem. Sedam godina je prošlo od tog razgovora, a njen pogled na svet oblikovao je i moju perspektivu života. Osećam duboku zahvalnost što je podelila svoje iskustvo, jer da nije bilo nje, nikada ne bih progovorio sa vetrom, niti pomislio na sećanja koja ostaju za nama. Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Kadar iz filma, Vetre pričaj sa mnom Foto: Promo, Nikola Krtinić
Nastavak na Lepota i zdravlje...
