Izvor: Lepota i zdravlje, 08.Dec.2025, 13:48

Must-see izložba u Beogradu: Portugalska umetnica Pauliana Valente Pimentel za L&Z o identitetu i mladima sa margine

Ako je fotografija, kako je to tvrdila Suzan Sontag, čin krađe trenutka, onda je rad Pauliane Valente Pimentel čin vraćanja dostojanstva. Preplavljeni smo vizuelnom bukom i ispeglanim digitalnim narativima, pa se projekti portugalske umetnice čine kao osvežavajuć povratak sirovoj istini. Pauliana Pimentel usmerava svoj objektiv tamo gde većina skreće pogled, ka marginama, ka mladosti koja se traži u procepima tradicije, ka identitetima koji se bore za svoje mesto pod suncem. Od intimnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << soba lisabonskih tinejdžera do vetrovitih litica Azora, Pauliana mapira emotivne pejzaže, brišući granicu između posmatrača i posmatranog, i podsećajući nas da je u svetu gde vlada narcizam malih razlika empatija jedina valuta koja ne gubi na vrednosti. Pauliana Valente Pimentel jedna je od ključnih figura koja je nakon 2000-ih redefinisala portugalsku vizuelnu scenu, smelo brišući granice između dokumentarizma i umetnosti. Njen status jedne od najvažnijih savremenih autorki potvrđen je prestižnom nagradom Portugalskog društva autora (2015) i nominacijom za NOVO BANCO Photo Award, dok se njeni radovi danas čuvaju kao kulturno blago u kolekcijama institucija poput Fondacije Calouste Gulbenkian, muzeja MAAT i Državne kolekcije Portugala. Nakon otvaranja izložbe u sklopu Festivala fotografije Vizualizator, koje se održalo juče 7. decembra u Galeriji Novembar, a koja će biti otvorena za javnos do  17. decembra, Pauliana je dala ekskluzivan intervju za Lepotu&Zdravlje. Pauliana Valente Pimentel, Foto Sofija Milinković Završili ste studije geologije pre nego što ste se u potpunosti posvetili fotografiji. Vaš projekat koji se u Beogradu izlaže nosi naziv Narcizam malih razlika, isto kao i jedan Frojdov koncept. Psihoanaliza se, takođe, bavi dubljim slojevima ljudske psihe. Kada fotografišete ljude i pejzaže, šta je to što pokušavate da pronađete ispod površine, ispod vidljivog? Ono što me u fotografiji najviše zanima jeste njena dokumentarna dimenzija, mogućnost da se dopre do intime ljudi i prostora. Tražim odnose koji mi omogućavaju da pratim geste, tenzije i ranjivosti koje se otkrivaju tek vremenom i blizinom. Moja fotografija nastaje iz tog zajedničkog intimnog prostora, tamo gde se gradi poverenje i gde svakodnevica otkriva slojeve koje nijedan brz pogled ne može da primeti. Moja geološka pozadina ima mnogo veze sa tim. Ono što me je fasciniralo bio je proces istraživanja: razumevanje šta se dogodilo pre milion godina, čitanje gotovo nevidljivih tragova u pejzažu, uviđanje kako vreme sve menja. Geologiju sam izabrala jer sam želela da budem u prirodi, da putujem, da pažljivo posmatram teritorije. Danas radim isti taj posao čitanja, ali sa ljudima, posebno mladima i zajednicama na marginama. Fotografija je postala moj metod istraživanja čoveka: neka vrsta iskopavanja, emocionalne i društvene stratigrafije, gde svaka slika postaje sloj koji otkriva šta se nalazi ispod. Ovu seriju razvila sam na ostrvu Sao Migel na Azorima, paradoksalnom raju usred Atlantskog okeana, oblikovanom drevnim tradicijama i duboko stratifikovanim, izolovanim društvom. Naslov se odnosi na Frojdov esej iz 1910. godine, u kojem govori o tome kako male razlike mogu da proizvedu otuđenje i neprijateljstvo među grupama. U ovom radu, kao i u svim drugima, ne zanima me sukob, već autentičnost, razumevanje razlike kao prostora dijaloga, a ne podele. Serija posmatra upravo to: kako se, u maloj sredini, identitet gradi iz tih malih razlika koje otkrivaju ko smo, pojedinačno i kolektivno. Foto: Pauliana Valente Pimentel Često fotografišete ljude iz zatvorenih zajednica ili one koji žive na margini. Šta je motiv iza vašeg izbora tema i subjekata? Kako ih birate? Uvek dolazim [do tih tema] kroz susret, nikada sa namerom da predstavljam marginu. Privlače me konteksti u kojima se identitet pregovara, gde ranjivost koegzistira sa izuzetnom sposobnošću za izmišljanje i stvaranje. Moram da osetim ličnu uključenost. Počinjem da fotografišem tek kada postoji osećaj odnosa, slušanja i poverenja. Taj odnos određuje rad: slika dolazi iznutra, a ne spolja. Ne biram teme da bih ilustrovala unapred postavljenu ideju; dozvoljavam ljudima i mestima da mi pokažu šta je zaista važno. Teme identiteta, kulture i različitih seksualnih orijentacija u centru su nekoliko vaših projekata. Tu su i ženska iskustva. Na koji način mislite da vaš rad može doprineti borbi žena koje fotografišete, ali i osporavanju pogrešnih predstava o ženama u portugalskom društvu? Da li je to nešto o čemu svesno razmišljate dok fotografišete? Fotografija može da vrati kompleksnost ljudima koji su često svedeni na kategorije ili stereotipe. Ne fotografišem da bih objasnila ili ispravila narative, već da bih stvorila prostor u kojem svako može da se pojavi u svojoj punoj pluralnosti. Kada radim sa ženama, kvir mladima ili potomcima afričkih doseljenika, zanimaju me životi koji se ne uklapaju u rigidne okvire. Etika počinje samim procesom: slušanjem, poštovanjem granica i omogućavanjem subjektima da učestvuju u konstrukciji slike. Upravo to koautorstvo daje fotografiji snagu da ospori pojednostavljene predstave, jer prikazuje čitave ljude, a ne fiksne reprezentacije. Tokom godina, šta ste naučili o mladima u Portugalu – šta je to što ih povezuje, bez obzira na to gde i kako odrastaju? Mladi uvek tragaju za mogućnošću, prostorom u kojem mogu da isprobaju ko su i ko bi mogli da postanu. To je ono što ih povezuje svuda. Na Sao Migelu taj proces pregovaranja postaje vidljiviji jer blizina i izolacija sve pojačavaju – želju, strah, pripadanje i potrebu za afirmacijom. Većina mladih koje sam fotografisala bila je mlađa od osamnaest godina, i taj trenutak nosi posebnu tenziju: mnogi će napustiti ostrvo čim postanu punoletni kako bi studirali na kontinentalnom delu ili u inostranstvu. Taj osećaj skorog odlaska duboko oblikuje način na koji zamišljaju sebe i svoju budućnost. Na Sao Migelu srela sam mlade ljude koji su istovremeno okrenuti ka sebi i duboko obeleženi sopstvenim razlikama – melanholični, krhki, kulturno suzdržani, ali istovremeno vođeni prirodnim transgresijama svojih godina. Ali težnja da se postoji punim intenzitetom, da se zauzme prostor i da se stvori budućnost, univerzalna je. Menjaju se samo uslovi; impuls ostaje isti. Foto: Pauliana Valente Pimentel Izlagali ste svoje radove širom sveta, a ovo je prvi put da će publika u Srbiji imati priliku da vidi jedan od vaših projekata. Za neke će to biti prvi susret sa pričama o životima mladih na Sao Migelu. Koja je jedna stvar koju bi trebalo da znaju pre nego što pogledaju izložbu? Da ne gledaju reportažu o ostrvu. Gledaju jedan odnos, fragmente zajedničkog vremena, intime i dugotrajnog posmatranja. Sao Migel je pozornica, ali ne i objašnjenje. Ove slike govore o mladosti, razlici, ranjivosti i otporu. I to je prepoznatljivo u svakoj zemlji. Ono što publici nudim jeste mogućnost da ove mlade ljude vide ne kao izuzetke, već kao deo širokog i prepoznatljivog ljudskog iskustva. Koji je najveći stereotip ili pogrešna predstava o ovim zajednicama koju biste želeli da osporite? I šta mislite da bi publika u Srbiji mogla da prepozna kao univerzalno, čak i kada je sama priča veoma lokalna? Želela bih da osporim ideju da se margine definišu nedostatkom ili odsustvom. One su, zapravo, mesta ogromne kreativne, imaginacione energije – identitetske, simboličke i društvene. Mladi na Sao Migelu, kao i mnogi mladi na periferiji, stvaraju svetove u ograničenom prostoru koji im je dat. Srpska publika može da prepozna nešto duboko ljudsko: potragu za mestom u svetu, čak i kada je taj svet mali, izolovan ili oblikovan snažnim hijerarhijama. Borba za priznanje uvek je univerzalna. Foto: Pauliana Valente Pimentel U teoriji filma često govorimo o muškom pogledu i ženskom pogledu. Kao fotografkinja i rediteljka, da li imate osećaj da vam vaša perspektiva –  vaš ženski pogled – omogućava drugačiji pristup određenim temama? Da, ne po suštini, već po iskustvu. Pristupam kroz slušanje, ranjivost i prisutnost. Mnogi ljudi koje fotografišem, posebno mladi, žene i manjinske zajednice, veruju mi zato što ne dolazim sa autoritetom, već sa otvorenošću. Na koje načine činjenica da ste žena oblikuje priče koje birate da ispričate i način na koji vam ljudi dozvoljavaju da uđete u njihove živote? Moj pogled uvek se gradi zajedno sa osobom ispred mene. Možda je to moj ženski pogled: uključen, relacijski, zajednički način gledanja koji se menja sa svakim susretom. Foto: Pauliana Valente Pimentel Foto: Pauliana Valente Pimentel, Sofija Milinković

Nastavak na Lepota i zdravlje...