Izvor: Lepota i zdravlje, 10.Sep.2015, 11:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Moja Indija: Loše odluke, dobre priče

U avgustu civilizovani ljudi potraže utočište i odmor u odmaralištima obližnjih mora. Luksuzi takvih odmora su sigurna ležaljka na plaži, svakodnevno tuširanje uz temperaturu vode po ličnom izboru, čist escajg, kao i neograničene upotrebe troslojnog toalet papira u sedećem položaju. Takvi odmori su dobre odluke. Mojih pet prijatelja avanturista iz Kosta Rike, Kolumbije, Čilea i Srbije (x3) odlučili smo drugačije. Rickshaw Run je tronedeljna humanitarna trka dvestotine avanturista >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << duga četiri hiljade kilometara od severoistoka do juga Indije. Verni saputnici na tom putu (dok nas kvar karburatora ne rastavi) su moto-rikše na tri točka, ponekad i sa svih osam konjskih snaga koje je obećao proizvodjač, legendarni Bajaj Auto. Prikupljena sredstva organizacija Cool Earth usmerava plemenima u prašumama Perua koja su izmeštena iz svojih domova zbog agresivne ekspanzije rudarskih kompanija. U našem timu niko ne želi da prizna da je baš on došao na ideju takmičenja u ovoj plemenitoj avanturi. Počinjem da sumnjam da iko želi odgovornost za ono što može da se desi na dvadesetodnevnoj odiseji na tri točka kroz Indiju.   Nakon dolaska u Indiju, provodimo nekoliko dana u Delhiju, poseti Tadži Mahalu i mondenskim privatnim žurkama do jutra. Naši lokalni prijatelji žele da nam pokažu luksuznu stranu Indije (noćni klubovi se zatvaraju rano zbog učestalih slučaja silovanja), a sve o čemu mi razmišljamo je chicken tikka masala. Zatim smo se otisnuli put Shillonga u oblasti Meghalaya gde počinje trka.   Tri dobre stvari Posle trominutnog časa vožnje u kojem su organizatori velikodušno podelili sa nama svoju frustriranost rikšama (koju ćemo ubrzo u potpunosti razumeti), dobili smo ključeve, saobraćajnu dozvolu i jedno uputstvo – “Horn Please OK”. Kažu da vozaču u Indiji trebaju tri dobre stvari – sirena, kočnica i, naravno, sreća. Svetost sirena se može porediti samo sa onom koja pripada kravama. Ako mislite da krave nisu svete, treba da znate da se veruje da u svakoj živi svih 330 miliona hindu bogova i da udaranje jedne od mnogih na putu znači siguran boravak u jednom od zatvora koje je roman Šantaram tako slikovito opisao. Bez sirena bi saobraćaj kolabirao, deca zakasnila u skolu, a nacionalni heroj, premijer Modi, bi našao izgovor za kašnjenje ambiciozno obećanih reformi. Zahvalili smo se organizatoru, obavili poslednje pripreme rikši poput instalacije mušema protiv monsuna, i bili spremni za start. Pogađate, rikša nema vrata, što je idealni sistem ventilacije u svakoj sezoni… Sem u monsunskoj u kojoj smo se našli. Naše dve i ostalih osamdeset rikši su, na oduševljenje prisutnih, upalile i trka je počela. Brzo smo saznali da je vožnja putevima Indije superveleslalom između krava, ljudi, kamiona i koza, uz konstantnu računicu u koju rupu je manje štetno udariti imajući u vidu koji deo vozila nam je oštećen. Do tog trenutka, vaš putopisac je bio pomalo zatečen manjkom pažnje koje meštani obraćaju na nas. Očekivali smo da bela put k nama privuče pokojeg prosjaka, sitnog lopova, šarmantnog prodavca sarija ili sličnog namernika. Ništa. Pripisao sam to visokom stepenu razvoju delova zemlje u kojima smo boravili. Posle dva sata ekstremno nebezbedne vožnje koja će postati svakodnevica u sledećim nedeljama, stali smo u prvo selo da odmorimo prste u blagodetima chicken tikka masale i naana sa puterom. Bili smo šokirani.   Količina pažnje usmerena svetloputim vozačima šarenog trotočkaša je jednaka onoj koju bi dobili Kanje Vest i Kim Kardašijan da se prošetaju Tajms Skverom. Nagi. U podne. (Uporedićemo, pretpostavljam da je i to pitanje vremena.) Odakle ste? Kako se zovete? Čime se bavite? Ova tri pitanja, veseli osmesi i čuveni klim-klim glavom levo-desno postali su nam najdraži deo svakodnevice. Deci smo delili Plazmu i čokolade, dok su stariji uredno zahtevali selfije koji bi ekspresno završili kao pozadina njihovih mobilnih telefona.   Prvu noć je postalo jasno da će nam radnosni meštani biti izvor krova nad glavom. Hoteli u većini mesta ne postoje, dok moteli kraj puta nisu raspoloženi da prime strance bez policijske provere. Fotelja, kauč, dva trpezarijska stola i prostrani zemljani pod bili su više nego komforni za prvo noćenje.   Nešto posle petsto kilometara puta, pod mesečevim svetlom i na nepoznatoj lokaciji, imali smo prvi ozbiljan kvar – auspuh. Ne krivite vozače, monsun je divljao danima bez prestanka, puneći rupe veličine lubenice vodom. Ubrzo je vožnja postala svojevrsna igra podmornica, koju smo igrali vrlo loše. Luda sreća nas nije zaobišla. Kamilo, Kolumbijac, u slobodno vreme je vozač formule 3, te poznaje tanku liniju razlike između žmigavca i kvačila. Ume da popravi auspuh na putu uz pomoć pertli. Dobar čovek. Fiskultura u Darjeeling-u Tim je odlučio da je pratiti najbrži put od Shillonga do Kochija patetično, turistički i krajnje penzionerski, te smo se uputili u Darjeeling, na nevericu obližnjeg stanovništva koje nas je upozoravalo da je uspon sa 200m na 2.400m nadmorske visine u svega 30 kilometara moguć isključivo u džipovima i da nikako ne pokušavamo noću. Hmmm… Pola sata kasnije, našli smo se na planinskom putu koji vodi ka prestonici čaja. Jedini način da ga savladamo bio je nadrealni triatlon koji čine sledeće discipline: vožnja rikše na ravnom i nizbrdo, guranje rikše uzbrdo i svojevrsno surfovanje suvozača kada je uzbrdica umerena, stojeći na vratima rikše (baš kao na kamionima Gradske čistoće). Naš verni saputnik prestao je da prede i počeo da se buni, mučki zavija, stenje i moli za oproštaj, ali nas je ipak posle devet sati tog neprestanog triatlona doveo na cilj.   Kulturni šok koji smo doživeli u Darjeelingu u 7 časova tog subotnjeg jutra je komičan i teško ga je zaboraviti. Izmrcvareni, neispavani, nadasve neugledni gosti iz prvog sveta, probudili smo čuđenje u uveliko budnim stanovnicima. Ulice su vrvele od sportski obučenih, ali uglađenih meštana. Većina njih se tada vraćala sa časova joge, badmintona ili plivanja. Upitao sam stariju gospođu da li je u pitanju nekakav organizovani dan fiskulture, na šta mi je uzvratila osmeh i poručila besprekornim britanskim akcentom da oni tako žive svaki dan i da bi mi bolje bilo da radim isto. Oni su hrišćani, budisti, lamaisti i hindu. Oni su etnički Kinezi, Tibetanci, Nepalci, Indijci. Oni žive kvalitetno, u slozi, spiritualno, sa prosečnim životnim vekom poput evropskog. Fenomenalna hrana (momo!), raznoliki hramovi i gostoprimljivi domaćini omogućili su nam da ostanemo dva dana, napunimo baterije i javimo našim, odavno na sva iznenađenja spremnim familijama, da je sve u redu. Sledeća stanica na putu do Kochija bila je Bodhgaya u državi Bihar, najveća svetska religijska svetinja u potpunosti van turističkih puteva. U Bodhgayu je pre nesto manje od 2.600 godina ušao Sidarta Gautama, a nakon šest godina izašao, prosvetljen – Buda. Ispod čuvenog Bodhi drveta upoznali smo tajlandskog monaha, gurua Stiv Džobsa i posle sat vremena vođene meditacije kojom nam je smirio um, bili smo spremni da se vratimo u svet sirena, krava i još sirena.   Heatrow T5 vs Indira Gandhi Na putu ka Kerali, svaki kilometar bio je prožet seljanima koji su zastali da odmore, povedu kravu na ispašu ili popričaju sa komšijom na pola puta između dva sela. Statistika siromaštva u svetu, koju svi vrlo dobro znamo, u Biharu postaje realnost. Ljudi žive sa manje od 2 dolara dnevno. Nepregledni kilometri ovog sub-kontinenta i dalje su lišeni svake inovacije, tehnologije, medicinskih čuda i socijalne pomoći. Poslednja inovacija je krompir, stigao iz Amerike u 17. veku. Zaokupljeni potrošačkim problemima prvog sveta, organskim avokadom, slabim WiFi signalima i selfie štapovima, ponekad zaboravimo koliko malo zahvalnosti osećamo što živimo u nedvojbeno stabilnom društvu. Za nove generacije Indijaca situacija se drastično menja. U svojih sedamdeset godina nezavisnosti, zemlja je ozbiljno i sistematski prihvatila nedvojbenu prednost Zapada – edukaciju. Bilbordi i plakati širom zemlje nisu reklame za McDonalds, letovanje ili pivo, već nasmejana lica zadovoljnih korisnika centara za dodatnu (ne dopunsku!) nastavu iz raznovrsnih oblasti (od biologije do fizike, IT se podrazumeva) i njihovih pozicija na rang listama prestižnih fakulteta koje su upisali. Tokom studija i u karijeri sam upoznao vraški pametne i ambiciozne Indijce. Pravdao sam to jer je u pitanju velika zemlja i mislio sam da je do mene došlo 0.0001% najboljeg od nje. Kockice počinju da mi se slažu i shvatam da sam u WH Smith na Indira Gandhi aerodromu uspeo da kupim veći deo knjiga koje želim iz oblasti nauke, biznisa i rada na sebi. Na letu do Shillonga u Forbes India pročitao sam da su izvršni direktor Microsoft-a Satya Nadella, Google-a Sundar Pichai i PepsiCo Indra Nooyi na te pozicije došli sa edukacijom indijskih fakulteta. Iz ranijeg iskustva znam da je IT sektor uveliko krenuo da se okreće hardveru i softveru, ne zaboravljajući na outsourcing koji im je doneo svetsku prepoznatljivost. Moćna je razlika mentaliteta razvijenog sveta i sveta u razvoju. Na blistavom terminalu 5 londonskog Heatrow-a u vazduhu je osećaj uspeha, toče se šampanjac i viski iz hrastovih buradi, jedu se kaviar i tartufi. Cilj je dostignut, atmosfera je samozadovoljnog slavlja. Razvijeni svet. Ime koje su zemlje sa visokim nivoom BDP po osobi sebi nadenule dovoljno govori o njihovim budućim ambicijama. Indija je upravo suprotno. Zemlja zaista jeste u razvoju, jer su ljudi imaju potrebu razvoja. Znaju da je sutra bolje od danas, danas bolje od juče i to zato što su celodnevno radili da tako bude. Zec trči brže od vuka, jer vuk trči za večerom, a zec trči za životom. Radujem se onome što će Indija postići u decenijama koje dolaze. Uzeti jednu jednostavnu stvar i shvatiti je ozbiljno daje fenomenalne rezultate. Sledeća stanica je Varansi, grad koji ima posebno mesto u hindu religiji, ali i u mojim putničkim dnevnicima. Živi pored Ganga, umri pored Ganga Sveta reka Gang prolazi kroz grad i od njega je napravila svojevrsno čistilište, grad između života i smrti. Veruje se da osoba koja umre i kremira se u Varanasiju i čiji se pepeo potom prostre Gangom prolazi kroz pročišćenje i čista odlazi na sledeći svet. Vatra koja kremira vernike gori 3,500 godina. Deci ispod 13 godina, trudnicama ili bolesnicima od lepre je takođe obećano spasenje, ali bizaran nacin na koji do njega stižu, ostavio bih za drugu priču. Ovo verovanje preplavilo je grad ljudima u poslednjim danima života, koji, bolesni i onemoćali, lutaju beskrajno komplikovanim lavirinitima starog grada, proseći svoje poslednje komade hleba. U Varanasiju sam bio pobeđen. Dotučen. Indija me je imala. Od Kambodže i Laosa, Indoneziji i Maroka, i naravno, u omiljenoj mi Indiji, izašao sam punog stomaka iz restorana i sa štandova na autobuskim stanicama, vozovima, benzinskim pumpama (preporuka!), pijacama i kolibama bez struje i vode. Jeo sam iznutrice, skakavce, durijan i puno stvari koje ne želim znati šta su. Uvek sam verovao da je nekoliko dana “Delhi belly” stanja mala žrtva za bezbroj ukusa koje sam okusio i zanimljivih razgovora koje sam na tim mestima vodio. Nije bilo tog ISO standarda koji bi me zaustavio. Lutao sam bez mape i cilja i otkrivao svoje kutkove do tada nepoznatih sela i metropola. Varanasi je vrteška za sva čula. U Varanasiju sam želeo da naručim evropski ručak u klimatizovanu sobu, uključim DVD i ne izađem iz nje. Buka religioznih fanatika koji se kupaju u svetoj reci, miris spaljenih tela i Ganga, narandžasta boja koja vlada vidnim poljem (boja je sveta jer predstavlja vatru i prosvetljenje vernika), stotine smrtno bolesnih koji na svakom koraku vuku za rukav tražeći malo pažnje uz ona čuvena tri pitanja. Zadubio sam se u razmišljanja o ovoj zasićenosti. Godine, iskustvo, dužina putovanja? Moje misli je prekinuo telefon, koji je potvrdio da moram u Evropu ranije nego ostatak družine, te da za tri dana moram biti nazad u kancelariji, odelu i čistoj, ispeglanoj odeći. Izašao sam napolje i uživao u poslednjem daalu sa čapatijem. Ove godine! Indija nas je prvo ostavila bez reči, a zatim napunila naša srca i umove beskonačnim, nezaboravnim pričama. Tekst i foto: Stefan Ćulibrk

Nastavak na Lepota i zdravlje...