Izvor: S media, 11.Okt.2009, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ma daj, bre, ne smaraj!
Malo je međuljudskih odnosa koji su tako komplikovani, a istovremeno i tako snažni kao što je onaj majke i ćerke. Psiholozi su jednoglasni da najsnažniji i suštinski uticaj na naše biće ima detinjstvo, a kako je majka najčešće njegov glavni deo, njen uticaj čini se presudan. Idealno materinstvo ne postoji, jer i majka je samo čovek, greške su joj dozvoljene i zagarantovane, ali se zbog njih nekada događa da je odnos sa majkom za mnoge ćerke i najkomplikovaniji. Kakva je, onda, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << dobra majka?
Da li je to ona koja nas bezuslovno voli, a ipak može da nas pusti da idemo svojim putem, da budemo svoji, drugačiji od nje? Ona koja sa ljubavlju govori istinu i zna kada nam je potreban zagrljaj i nežna reč utehe? Ona koja može da nam dozvoli greške, spremna da nam prepusti odgovornost, pravo na odluke i ohrabri rizik koji preuzimamo? Ona koja nas podržava, bez obzira na sve? Majka koja ume da “hrani” detetovu nezavisnost...? Da li je tačna tvrdnja psihologa da je dovoljno dobra majka ona koja ne igra samo ulogu majke, već koja je ostvarena na više polja, sa pravom da bude ljuta, tužna, razočarana... Ali, ona koja zadovoljava dečje potrebe, a da ga, pri tom, ne prezaštićuje, ali mu uliva sigurnost.
Da li su majke i ćerke prirodni saveznici, prijateljice, ili, ponekad, čak i suparnice? Kako da izgrade odnos ljubavi i poštovanja? Ukoliko to ne uspeju, da li ćerka može da postane stabilna ličnost, ili te posledice ostavljaju neizbrisiv trag na njenu psihu? I još važnije, da li nasleđeno prenosi na svoju decu, prema kojoj će gajiti isti odnos?
Kako nas majke od rođenja “formiraju”, to je i najkompleksniji odnos u životu mnogih žena.
Na ovu temu za čitaoce “Života plus” govori psiholog Maja Petrović.
- Ćerku treba pustiti da sama bira svoj put, ali joj i pomoći da napravi što bolji izbor. Majke su, prirodno, u ranom detinjstvu osoba broj jedan u životu dece, bilo kog pola da su mališani. Važnost kvaliteta te veze mnogo puta je dokazana i pokazana kroz veliki broj istraživanja. Adolescencija je, svakako, problematičan period, naročito na polju međugeneracijske komunikacije, tako da se tada javljaju prvi problemi u odnosu majka-ćerka - kaže Maja Petrović.
Koji su razlozi sukoba u ovom periodu?
- Briga majki, kada je žensko dete u pitanju, opterećena je mnogim pitanjima – gde ide uveče, kada se vraća, sa kim ide, kakav joj je dečko, da li će sesti sa njim u auto, da li je sve to dovoljno bezbedno... Naravno, briga je tu i kada majka ima sinove, ali mi i dalje živimo u svetu (ne)opravdanih predrasuda, pa se devojčice i devojke smatraju “nejakim” i manje snalažljivim bićima, o njima se i više brine i priča. Majke, najčešće, pokušavaju da kontrolišu živote ćerki i tada dolazi do sukoba. Sa sinovima je, čini se, kontrola manja, pa i mogućnosti konflikta. Kada ćerke izađu iz adolescencije i usmere život u određenom pravcu, onda se ponovo uspostavlja njihova “saradnja”. Ona, zapravo, nikada nije ni prestala, kada govorimo o “zdravim” ličnostima, već je bila maskirana brigom zbog mogućih problema. Ako iza svega toga stoji “dobra namera”, njihovi odnosi neće stradati. Postoje, međutim, slučajevi namerne manipulacije, ali to je već druga, patološka priča. Kako je sa sinovima manje sukoba, stiče se utisak o većoj bliskosti između majki i sinova. Ali, njima se životne uloge ne podudaraju tako da majkama ostaje manje prostora za savetovanje sinova. Tu na scenu stupaju očevi koji sebi daju veće pravo da “uče” i savetuju svoje sinove...
Da li je moguće izgraditi prijateljski odnos ili je neprirodno biti drugarica sa ćerkom, kako pojedini psiholozi tvrde? Gde je granica kada je to prijateljstvo u pitanju?
- Po mom mišljenju, moguće je. Sve zavisi od tipova ličnosti i vaspitnih modela. Ta granica se formira upravo vaspitanjem, ili samo vaspitanje postavlja granice. Po mom mišljenju najbitnije je da se postigne kvalitetan odnos. To ne znači da ćemo dete podržavati i pljeskati po ramenu kada vidimo da greši. Tada ćemo ukazati na grešku, ali način kako to činimo je najbitniji. Idealno bi bilo objasniti detetu sve dobre i loše strane situacije, jer kao roditelji dužni smo to da uradimo. Roditelji često nagrađuju ili kažnjavaju decu bez objašnjenja i time postaju samo izvršitelji. Put ka prijateljstvu je drugačiji, on vodi kroz savete, razumevanje i podršku. Ako cenimo svoj život i ono što smo uradili, to treba pokazati deci, pa će i ona tako razmišljati kako u odnosu na roditelje tako i u odnosu na njihova sopstvena postignuća.
Koji je pravi put ka, kako kažete, kvalitetnom odnosu?
- Poštovanje, poverenje, iskrenost i mnogo topline i ljubavi. Po mom mišljenju, majke nikada ne treba da štede na mudrosti. Pojedini saveti se pamte čitavog života. I još, ono što je meni veoma bitno je – nazivati stvari pravim imenom, bez uvijanja, idealizacije i iskrivljenja. Dakle, majke, objasnite ćerkama šta ste to dobro, a šta loše uradile u vašim životima. Ne pravite od sebe osobu iz bajke ili nedužnu žrtvu i dajte snagu tim mladim ličnostima da se bore kroz život. Bitno je da mladi ljudi shvate da iz svake situacije ili problema postoji izlaz. Sa ovakvim mudrim, a zaštitničkim stavom, kvalitet odnosa će se kad-tad uspostaviti i biće najveće bogatstvo.
Kako ostvariti bliskost sa ćerkom i šta ona, zapravo, podrazumeva?
- Bliskost obuhvata osećaj pripadanja, bez straha od reakcije ili kazne. To je bazični osećaj, “iz stomaka”, kada ne postoji “knedla u grlu” ni bilo kakva kočnica ili otpor. Upravo iz tog bazičnog osećaja treba pristupiti detetu, a ne iz svoje nerealizovanosti ili kompleksa. Ukazati na probleme ne znači ispravljati sopstvene greške, već pronaći najbolji put u rešavanju problema, uzimajući u obzir realnu ličnost i potencijale deteta.
Da li majka treba da gradi autoritativni odnos prema ženskom detetu?
- Ja bih izbegla reč autoritet. Zalažem se za građenje i usvajanje zdravog odnosa, jer će onda dete samo znati i osećati šta je dobro, a šta loše. Od majke neće čekati naređenje, već savet i pomoć za situaciju koju prepoznaje kao dobru ili lošu.
Da li je moguće da u jednom trenutku majka ćerku počne da doživljava kao rivalku? Kako u tim situacijama rešiti konflikt?
- To je već situacija iz psihoterapijske prakse i tu je ličnost majke diskutabilna. To bi bila posebna tema o patologiji odnosa na porodičnom nivou i svaka takva priča ima svoju istoriju. Ako se tako nešto dešava u jednoj porodici, to je znak da je vreme za porodičnu terapiju.
Kada je žena i majka i ćerka, da li se poštuju ista “pravila”?
- Isti principi se podrazumevaju, jer i naše ćerke posmatraju kakve smo mi ćerke. Tu, ipak, treba imati u vidu da postoje međugeneracijske razlike i drugačiji način života. Svako je, ipak, imao svoj put. Situacije i vremena su se menjale, a toplina, iskrenost i poverenje su univerzalne ljudske osobenosti i poželjno ih je negovati. To je suština.
Kako reagovati u situacijama kada dođe do sukoba, na primer, oko izbora partnera ili zanimanja ćerke? Kako prevazići takve razlike u mišljenjima?
- Ako je situacija problematična onda nikako ne treba produbljivati sukob, već praviti saradnju. Vrlo je verovatno da iza toga stoji niz drugih problema. Teško je dati opšti odgovor na ovo pitanje, ali ako se problem ne rešava na zdravorazumskom nivou onda je stručni savet idealno, i najčešće, jedino rešenje.
U kojoj meri se loš odnos sa majkom reflektuje na ličnost i psihičko zdravlje?
- Loš odnos sa roditeljima može ostaviti dalekosežne posledice po dete. Postoji čitav niz patoloških stanja koja mogu biti rezultat lošeg vaspitanja i lošeg roditeljskog odnosa. Ako se uzrok psihološih poremaćaja krije u ovom odnosu, onda je pomoć terapeuta neophodna.
OČEVI I SINOVI
Da li isti problemi okupiraju i odnose očevi-sinovi, ili je to, ipak, drugačije pošto su u pitanju muškarci?
- Možda to nisu sadržinski isti problemi, ali je kvalitet tog odnosa bitan isto koliko i odnos majki i ćerki.
Da li uopšte postoje osobenosti u odnosu roditelja i istopolne dece?
- Da, to je razvojni proces u okviru pola. Majke vrlo dobro znaju kroz šta su u životu prolazile, gde su pogrešile, šta ih je mučilo... Samim tim one pretpostavljaju, na osnovu svog iskustva, šta može da zadesi njihove ćerke i to je teren koji poznaju. Slična stvar se događa i sa očevima i sinovima. Sve je to deo polne uloge i polnog identiteta.
Da li je istina da majke, kao po nekom nepisanom pravilu, više vole sinove?
- Ova tvrdnja je neosnovana i nikako se ne sme generalizovati. Svaka porodica i odnosi u njoj su priča za sebe.
Jasna Jovanović
Izvor: Večernje novosti
