Izvor: S media, 14.Jun.2010, 22:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakav otac - takav sin?
"Kakav otac - takav sin", često umemo da kažemo i ne razmišljajući koliko u toj krilatici zaista ima istine, a koliko je ona sama produkt nekih nasleđenih, okoštalih obrazaca i matrica koje već tradicionalno preuzimamo kao svoje? Jer živimo, zaboga, na brdovitom Balkanu. Ali moraju li sinovi da liče na svoje očeve? pitanje je sad. Ili pak žele? A ako žele - zašto i kako? I zašto tako često sinovi biraju očevu profesiju? I koliko je u tom slučaju teško živeti pod bremenitom senkom >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << uspešnog očevog imena - istraživali smo za naš magazin u intervjuu sa zlatnim primerima na tu temu - rediteljskim tandemom Paskaljević, i sa poznatim hrvatskim kantautorom Borisom Novkovićem, kojeg i danas prati obavezujuće poređenje sa velikim ocem, “tatom hrvatske estrade”.
Petnaesti igrani film Gorana Paskaljevića „Honeymoon“ doživeo je nedavno svoju premijeru u Sava Centru. Zanimljiva stvar je da je debitantski film njegovog sina Vladimira, „Đavolja varoš“, ugledao svetlost dana, tj. mrak bioskopske sale koji mesec ranije. Filmovi i oca i sina počeli su naporedni, zajednički život na bioskopskom repertoaru. Zanimao nas je i njihov zajednički, ali ovozemaljski život. Kada je otac između ostalog odlikovan francuskim Ordenom umetnosti i književnosti, nagradom kritičara za najbolji evropski film 1998. za „Bure baruta“, časopis „Varajeti“ svrstao ga 2001. u pet najboljih režisera godine (pored Lasla Halstroma, Nila Džordana, Stivena Soderberga i Edvarda Janga) i iza sebe ima preko trideset dokumentarnih i petnaest igranih filmova, a sin mu filmski reditelj, scenarista, dramski pisac i prozaista, gotovo na početku karijere, kako to zapravo zaista funkcioniše i za jednog i za drugog?
Goran Paskaljević: Ako pričamo otvoreno – mom sinu je sigurno jako teško, pogotovo što ja imam veliku i bogatu karijeru i ovde i u Evropi, a on pravi svoje prve korake. Kad je njegov film izašao u Karlovim Varima, i “Variety” i drugi veliki američki časopisi predstavljali su ga pre svega kao sina Gorana Paskaljevića. To mu smeta, jer prirodno je da svako dete hoće da izađe iz senke svojih roditelja. I premda ima preko trideset godina, on je još uvek moje dete.
Vladimir Paskaljević: To jeste neka vrsta velikog opterećenja, a od vas se očekuje da ga prevaziđete. S druge strane, to je jedan izvor fantastičnih iskustava, jedno nasleđe, a ja imam mogućnost da direktno pijem sa izvora, što se kaže. Njegovo iskustvo je ogromno, ovo mu je petnaesti igrani film. Od 1984. godine i njegovih „Anđela čuvara“ ja sam sa njim propatio svaki njegov film; učestvovao sam u njima iz nekog donjeg rakursa, vizure deteta koje je tu i sluša sve što se dešava. Znam celu njegovu ličnu dramu, znam šta se dešavalo iza kulisa. Sve u svemu, u profesionalnom smislu za mene je to fantastično iskustvo i samo mogu da budem ponosan.
Goran Paskaljević: Znate kako, mi smo živeli zajedno jedno vreme. Kada sam se ja razveo, on je živeo odvojeno, ja sam živeo u Francuskoj, ali smo stalno bili u kontaktu, viđali se i poslednjih sedam, osam godina on je sa mnom dosta radio. Njegov prvi scenario bio je scenario za moj film „Optimisti“, tako da stalno razgovaramo o filmu... On ima svoje stavove, ja svoje... Nekad se oni ne poklope. Nekad se posvađamo oko nečega, ali kad razgovaram sa njim, priznajem da sam malo strožiji nego što bih inače bio sa nekim mlađim rediteljem kome želim da pomognem, jer vidim da ima talenta.
Vladimir Paskaljević: On je bio izrazito protiv toga da se ja bavim filmom. Prvo je mislio da je njegov posao najteži na svetu i uvek je citirao neki američki psihološki esej koji kaže da je rudarski posao najteži u fizičkom smislu, a rediteljski u psihičkom. I to mi je uvek ponavljao. Da ne bih postao reditelj. Međutim, za mene je to postao izazov.
Goran Paskaljević: Znao sam da da će on jednog trenutka da napravi svoj prvi igrani film. Ja sam mu u tome dosta pomogao- finansijski, jer nije dobio nikakvu pomoć od države, tako da sam morao da mu pomognem da bi se film konačno završio. Ipak, nisam hteo da odlazim na snimanja, nisam hteo da budem prisutan... To je njegova odluka i sam mora kroz život, tako da sam mu npr. pomagao u montaži savetima koje nije morao da sluša. Sve u svemu, mislim da je napravio jedan dobar film. Pogotovu za debitanta, i to sa jako malo para. Sada on korača krupnim koracima napred, da ja samo mogu da se radujem... Jer za svakog roditelja uspeh deteta je nešto najvažnije, i ja sam mu uvek govorio da bih se najviše radovao da me stigne, prestigne i da jednog dana odem na ceremoniju Oskara koji će on primiti....
S druge strane, svoj novi album “Zapisan u tebi”, koji je nedavno promovisao koncertom u Sava centru, Boris Novković spremao je godinu i po dana. Kaže da nikada nije bio toliko samokritičan do sada i da nijedan album nije uradio sa toliko odgovornosti i strasti. Razlog je smrt njegovog oca, Đorđa Novkovića, čuvenog kompozitora bivše Jugoslavije, koji je bio njegov najveći kritičar i savetnik. “Album je posvećen mom ocu Đorđu, jer je on, kao i naziv mog novog CD-a, “zapisan u meni”, kaže Boris, a pesma “Gdje si ti” dirnula je sve one koji su imali prilike da sarađuju sa “tatom hrvatske estrade”, kako su kolege zvali Đorđa Novkovića.
“A gdje si ti da kažeš mi
što je prava odluka
koju stranu raskrižja odabrati
A gdje si ti da prospeš mi
dva-tri dobra razloga
da život nije prevara, iluzija
A gdje si ti da priznaš mi
da je sve postojalo, da sam te upoznao
s tobom mladost proveo
reci mi gdje si ti…”
(“A gdje si ti”- Boris Novković)
Boris Novković: Pjesma "A gdje si ti" direktno je posvećena njemu i ona dosta govori o odnosu mog oca i mene. On je bio jedna strahovito realna osoba, strahovito ovosvetovna, a ja sam uvjek bio na onoj irealnoj strani. Tu smo se znali dosta konstruktivno nadopunjavati, malo fajtati, ali bio je zaista sjajan kritičar. Bio je jedan od onih očeva koji nisu previše hvalili, vec kudili, pa je u neku reku za mene bio veliki motivator. Ja sam te njegove kritike često puta odbijao i oštro se nekad protiv njih bunio. Međutim, one su mi ipak ostajale zapisane negdje u malom mozgu. Poslije sam o tim njegovim riječima razmišljao, da bih kad je otišao, zapravo ovaj album strahovito pedantno radio. Pazio sam na svaki dijetalj i, zapravo sam imao posthumnu odgovornost da to bude jedan dobar album.
Đorđe Novković ovako je pak opisivao odnos sa svojim sinom: „Ja sam „picajzlast“ i strog, prava devica u svemu. Kod mene sve uvek mora biti savršeno složeno i čisto. Čak su i vešalice u ormaru složene po bojama. Volim red, dok je Boris impulsivan i neprilagodljiv, a pritom tvrdoglav kao pravi Jarac. Od mene je, čini se, nasledio samo ljubav prema muzici i sportu.“
Jedan od najtiražnijih kompozitora bivše Jugoslavije svirao je sa “Indexima”, osnovao grupu “Pro arte”, pisao pesme za Mišu Kovača, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Gabi Novak… Napisao je više od dve i po hiljade pesama i prodao oko dvadeset miliona ploča, a ploče izvođača za koje je on komponovao, prodavane su u više od sto miliona primeraka. Logično pitanje koje se nameće jeste: koliko je njegovom sinu bilo opterećenje živeti i graditi karijeru pod teškom i budnom senkom autoritarnog očevog imena?
Boris Novković: “ U početku karijere, kad imaš sedamnaest, osamnaest godina i napišeš album prvijenac sa dvanaest pijesama, koji dostigne tiraž od sto šezdeset tisuću primeraka, i znaš da si ga sam napisao i onda čuješ kolege, neverne Tome - koji su umeli da kažu:“lako je njemu”. Međutim, meni to nije bilo opterećenje. Ja sam strahovito tvrdoglav po prirodi, i da nisam bio u tom nekom svom filmu, potpuno dijametralno suprotnom od mog oca, verovatno nikad ne bih uspeo. Jer kad se pojave sve te kopije - onda one ne mogu naći svoj put, jer ljudi vjeruju samo originalima. Ja smatram da sam u životu bio dovoljno originalan da me slavno očevo ime nije opterećivalo”.
Izvor: S media; Smiljana Popov
.jpg)
