Izvor: S media, 12.Apr.2010, 16:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad ljubav i umetnost idu zajedno...
Sličnosti su te koje nas spajaju, zbližavaju. Kroz sličnosti trajemo, i one su te koje produbljuju naše veze sa ljudima, kažu psihoterapeuti. U prošlom broju našeg magazina istraživali smo partnerske odnose u ljubavi i poslu kroz prizmu profesionalnog poznavaoca ljudske duše. U ovom broju donosimo Vam autentična iskustva koja su sa nama podelile naše priznate umetnice, a čiji su životni saputnici ujedno i njihovi profesionalni, kreativni saradnici.
Poznata beogradska >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << kreatorka tašni Larisa Županjevac, po vokaciji je arhitekta, baš kao i muž joj.
- To je definitivno uzajamno recipročna veza. Mislim da se puno kreativnih ljudi odlučuje za vezu sa kreativnim ljudima, zato što su te struke vrlo zahtevne u smislu vremena - jer je to neka vrsta posla koja se nikada ne završava. I jer postoji rok koji vas ograničava, to se i noću sanja, preživljava... Teško je. I verovatno da neko ko nije iz te branše ne može da shvati takvu vrstu posvećenosti. S druge strane - jako je lepo imati partnera koji je kreativan. Zato što on služi kao neka vrsta kontrolne grupe, kao neko ko je maksimalno dobronameran, ali istovremeno i veoma kritičan, što je najvažnije.
U mom slučaju, možda moj muž i ja nemamo iste stilske ukuse, ali to neko međusobno poštovanje koje imamo, zapravo pokazuje koliko se zaista trudimo. Moj muž meni daje bezgranično poverenje da cenim njegov sud, bez obzira što negujemo neke različite pravce.
Koliko je upućenost partnera na Vašu profesiju značajna, podsticajna za stvaralaštvo?
-Što se tiče umetničkog stvaranja ta podrška je užasno važna. Čovek bi ponekad vrlo lako odustao, jer je to princip zatvorenih sudova: kada jedno padne - onda se nekako lakše izjednače (ukoliko su, naravno, obe osobe u to uključene). S druge strane, sigurna sam da zajednička interesovanja povezuju ljude. Nas oboje recimo interesuju izložbe, arhitektura, često se zajedno zanosimo, maštamo na različite načine... To je ono što svaku vezu obogati.
Koliko je rivalitet prisutan ili prirodan u vezi koja deli i emocije i ambicije i profesionalnu orjentaciju?
- Ponekad možda takav odnos i nije toliko zdrav. Naravno da svađe postoje, i dešava se da ti se dopada ovo ili ono, da ti onda ništa ne valja itd... Ipak, u okviru zdrave kritike, to je jako dobro. Bez konkurencije nema napretka. Čovek stalno mora da prelazi sa nivoa na neki novi, viši nivo.
Gordana Ćirić Krstić, profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti i naša uspešna kreatorka, koja je dugo radila za naše najveće modne kuće i bila nagrađivana brojnim priznanjima poput Zlatne košute ili nagradom za životno delo ULUPUDS- a za oblast tekstila i savremenog odevanja, prošle godine je sa svojim mužem, arhitektom, priredila veliku retrospektivnu izložbu u galeriji Progres 40 GODINA ZAJEDNO, posvećenu njihovoj kreativnoj, poslovnoj saradnji.
- U tom receptu prvo i na prvom mestu je ljubav, tolerancija, razumevanje. Ljubav, a potom i ta profesija koja može jako da vezuje, s tim što u našem slučaju – jer mi smo umetnici! - sve relacije se odvijaju na zajedničkom razumevanju svega oko sebe, i to kroz vizuru umetnosti. Pritom, naša sreća je da smo mi u okviru te umetnosti ipak u različitim oblastima; to su arhitektura, enterijer, slikarstvo... Kod mene je to tekstil, kostim, slikarstvo i mislim da je to dobro, jer u jednoj kući, u jednoj bračnoj zajednici, po mom ličnom shvatanju, možda nije dobro da su partneri u apsolutno istom poslu. Bilo bi tu sigurno rivalstva, jer po mom shvatanju žena ne treba da bude ispred muža. Ja više volim da moj muž radi neki drugi posao i da sam ja puna divljenja za to što on radi, nego da se utrkujemo kao na nekakvom takmičenju. Prosto - ne bi zadovoljilo da budem bolja. Više volim da se svako izgrađuje na svom polju i da međusobno imamo razumevanja, divljenja i zajedničkih zadovoljstava.
Za Evicu Milovanov Penezić, našu poznatu dizajnerku zapaženih i vrlo traženih, prepoznatljivih unikatnih rukavica, koje krase i editorijale mnogih svetskih modnih magazina, uloga muža u njenom profesionalnom radu vrlo je značajna, iako nisu nimalo bliskih strukovnih aspiracija. Štaviše, potpuno različitih.
- Moj suprug je ekonomista i on je tu negde glas razuma, jer negde postoji komunikacija između ljudi koji meni pomažu da se realizuju moje rukavice. Uglavnom mi nije bitno koliki je utrošak materijala ili vremena, već želim da ta rukavica izgleda kako treba da izgleda. Tako je moja modelarka došla na divnu ideju da više meni ne govori o tome, nego kaže mom suprugu: „vodite računa to je ovo ili ono“, jer jednostavno, meni ne vredi takve stvari govoriti. Moj muž je taj koji je bitno realniji, sa obe noge na zemlji za razliku od mene.
Podrška mi je apsolutno važna kada radim kolekciju, jer joj se bezrezervno posvetim, a sve drugo padne na muža ili na ćerke, ili na neku njihovu uzajamnu ispomoć. Ja sam tada u potpunom out-u, dok kolekciju ne završim, te je u principu partnerska podrška vrlo bitna.
Izvor: S media; Smiljana Popov
.jpg)
