Izvor: Lepota i zdravlje, 28.Dec.2021, 16:02
Duda Alapača: Starac i bore
Stajao je ispred mene. Dovoljno blizu da osetim miris ustajale kolonjske vode sa dna bočice, kolonjske vode u obliku šišarke – jedine uspomene na otmene berbernice u koje je nekada davno odlazio nedeljom. Dovoljno blizu da primetim tragove moljaca, rasparane šavove kaputa nevešto ufircane belim koncem i dugmad boje ćilibara koja se klate. Lice mu nisam videla, ali sam mogla jasno da naslutim neke plave, isprane oči i sede potkresane brkove. Nevešti tragovi žileta primećivali su se na >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << desnom obrazu, tamo gde se koža u staraca nabira brišući granicu između brade i vrata. U korpi pred njim – pola hleba, pavlaka i novine. Zamišljam ga kako, povijen i suv, sedi za starom, ispucalom mušemom na ruže, u nekom vlažnom, hladnom sobičku i ćutke jede. Modrim, koščatim rukama troši hleb u bistru supu iz kesice. Kašika udara o plekani tanjir. Vreme stoji. Vreme ne ide nikuda već dvadeset godina, otkako mu je žena umrla, deca se odselila a prijatelji razišli, jedni u bolest, drugi u starost, treći u zaborav. – Sedamdesetdva dinara. – kaže odsutno prodavačica spržene plave kose. – Koliko…? – pita on. – Se-dam-deset i dva. – pokazuje mu prvo sedam a potom i dva prsta. Stresam se na pomisao da će me možda jednog dana jedna ista takva učiti dvocifrene brojeve. Starac zavlači ruku u levi džep kaputa, potom u desni. Ništa. Prepipava. Traži. Iz unutarnjeg vadi pedeset dinara i pruža samozvanoj blajhanoj kraljici supermarketa. – Još dva-de-set-dva. – govori ona. Mršava plavičasta ruka se spušta u džep pantalona. Bez uspeha. Starac razgrće crni iscepani ceger, gleda nekud dole, u noge, u cipele. Uzmiče. – Jel’ može to malo brže, mušterije čekaju – nestrpljiva je blajhana. Stid me je što sam mušterija. Stid me je što sam pripadamo istoj vrsti kopnenih sisara. – Sačekaću. – kažem. – Nije problem, polako samo. – Biće da sam zaboravio kod kuće. – pravda se. – Svi to kažu… frkće blajhana. Starac sleže ramenima. – Dobro, šta ćemo onda…? Hleb i pavlaku? Pavlaku i novine…? Nismo mi crveni krst. On i dalje pretura po džepovima. Nije mu jasno. – Gospodine… – opominje ga. – Gospodine, odlučite se. Mislim, ne možete SVE uzeti. Starac gleda zbunjeno u korpu. – I, šta ćemo? Ljudi čekaju. Gospođa čeka. – Izvinite…- kaže mi sramežljivo. Prepoznajem to lice. – Profesore…. – govorim. Zbunjen je. Niko ga već dugo tako ne zove. – Elektromagnetna indukcija – pomažem mu da se priseti. Osmehuje se slabašno – Majkl Faradej, profesore. Smer struje u kalemu prilikom približavanja magneta suprotan je smeru struje prilikom odaljavanja magneta. – izgovaram u dahu. Blajhana koluta očima. – Ajte, molim vas, dajte da završimo pa onda pričajte. Šta je ovo, osnovna škola? Zar ne vidite koliki je red…!? – Profesore…? Sećate li me se? – Nisam baš siguran… znate, davno je bilo. Davno je bilo. Treća godina gimnazije. Juni mesec, odgovaram za dvojku. On sedi za katedrom, ispeglan i prav. Strog i siguran u sebe, nepobediv i postojan kao sva četiri Njutnova zakona. – I šta kaže Faradej, pita me…? Propadam u zemlju. Gledam, čas u tablu, čas u Mareta iz prve klupe. Obrazi mi gore. – Faradej kaže da je smer struje su…su…- pokušava da me navede na odgovor. – Suvišan…? – lupim koliko sam teška. Trideset duša mi se smeje iz sveg glasa. – Tišina…! – govori i lupa lenjirom o sto. Masa se stišava. – Suprotan. – govori. – Smer stuje u kalemu prilikom približavanja magneta je suprotan smeru struje prilikom…čega…? Teško razaznajem šta šapuću iz gomile. – Približavanja magneta. – Odaljavanja magneta. – uzdiše. – Odaljavanja magneta, gospođice. – Pa da, profesore, to sam i rekla… mislim, to sam i htela da kažem, suprotan je prilikom odaljavanja magneta. – Odalji se ti na svoje mesto, blago meni. – Profesore, šta sam dobila…? – Dva si dobila. Drž’ se ti tvoga piskaranja. I ne čačkaj puno oko elektromagnetnog polja. – Hvala vam, profesore. Najozbiljnije vam hvala. Pročitajte i…Duda Alapača– Izvini Kika Blajhana već peni od muke. – Znači, izludeću od ovih penzosa…! Aman više…! Hleb, novine, šta…?! Mislim, nemate za sve. – Imamo za sve. – kažem i pružam joj petsto dinara. – Kucajte sve zajedno. – Nemojte, molim vas… – profesor mi zadržava ruku. – Ma ’ajte, šta vam je, profesore, nije to ništa… – Znam ali… nemojte…. – nastavlja da se preganja. Razumem sve. Čovek možda stari ali ponos nikada. – Profesore…- spuštam svoju ruku na njegovu. – Profesore, u redu je. – Vratiću vam. – govori. – Znam da hoćete.Treba li vam još šta…? Odmahuje rukom. – Sigurno? – Sigurno. Pridržava mi vrata da izađem. Želim da ga propustim. Ne da se. – Ali vi ste stariji. – govorim. – A vi ste žena. – odgovara. Čovek možda stari, ali gospodin nikada. Rastajemo se ispred radnje. Odmiče sporo, nespretno. Ja čak ni tako. Nakon par koraka, zastaje i okreće se. – Gospođice….odličan, pet… Gore mi obrazi. Na minus devet. Najozbiljnije. Tekst: Daniela Bakić The post Duda Alapača: Starac i bore appeared first on Lepota i zdravlje.
Nastavak na Lepota i zdravlje...
