Izvor: Lepota i zdravlje, 23.Sep.2015, 10:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duda Alapača: Samo da odnesem tetki lek
Autorka teksta: Duda Alapača Ubeđena sam da moj Vlada negde duboko u sebi misli da žena nije žena dok ne opaše kecelju, i kuća nije kuća dok sve odavde do Kalenića ne zamiriše na pečene paprike. E sad, kako sam ja s paprikama davno raskrstila – biće da nisam prava žena za njega. Dalje – ni on nije pravi muž za mene, jer ne bi nestao onog momenta kad pomenem reč ‘’ljuštenje’’. Još dalje – dolazimo do zaključka da nam se bliži još jedna ‘’vruća sindikalna jesen’’ >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << jerbo paprika na sve strane a ja se primičem šporetu tek kol’ko da zakuvam kafu. Otprilike, cela drama kreće početkom septembra. Kao slučajno – zateknem na stolu neku ponudu koju su im uvalili u firmi, zimnica na sedamstotridesetpet rata i to sve kobajagi pravo i domaće. Pa se onda taj papir mota po kući jedno nedelju dana. Ja ga sklonim, on ga vrati, ja u kantu, on iz kante. I onda tako, sve kao slučajno, dotaknemo se, gle čuda, baš ajvara, turšije i ribanca. - Jesi videla…? - Jesam. - I…? - Ne zanima me. - Pa dobro, ako već nećeš da praviš, daj bar da uzmemo dve tri tegle, da se nađe. (Ne zaboravlja da pomene to kako ‘’već neću da pravim’’, ne bi li izazvao i ono malo krivice što mi je preostalo). - Neću da pravim i neću da kupujem. Da pravim – nemam kad, da kupujem – nemam od čega. Petsto dinara jedna tegla ajvara?! Pa da li su normalni? Odakle uvoze te paprike? Iz Južne Afrike ili Lokošnice Donje? Uostalom – šta je nama jedna tegla? Moj ti Vlada to onako stojećki, kašikom za supu jede, bez hleba. U ona srećna vremena – kad sam kao nešto i bajala po kuhinji – koliko god da napravim – nestane za dve nedelje. Nikad mi zimnica zime nije dočekala. Pa čemu onda sve to…? Nekad sam volela da pravim ajvar. Spremimo se mama i ja rano ujutro pa kod bake na selo. Baba naloži smedarevac, prekrije plotnu paprikama, sedne pored njega i prevrće. Jednu po jednu. A paprike velike, lepe, ne k’o ove danas, ušlogirane, da biraš – ne mo’š probrati. Posle ljuštimo, meljemo, pa još kad mi daju da vrtim ručicu na onoj mašini za mlevenje – ihaaaaj, sreći nikad kraja! Elem, otkako sam zaradila teniski lakat, opekotine trećeg stepena i iščašenje sedmog leđnog pršljena – jer sam mešala ajvar tri debela dana na promaji, rekla sam sebi – sad i nikad više. Nemam šporet, rekla sam. Ne može se to u stanu praviti. Ima da prenoćim kraj rerne, vidi kolicni mi je pleh, stane u njega pet ipo paprika, i to bez da se baškare. Uglavnom, u našoj tročinki, isti se dijalog ponavlja svake godine. Scena prva: muž i žena razgovaraju u dnevnoj sobi. - Molim te, samo dve tegle. – kaže. - Ne moli me, neću! - Moooolim te… - Čuješ ti mene…? N-e-ć-u. - Pomoći ću ti. - To uvek kažeš pa ništa. Oljuštiš dve paprike pa preko vrata. - Molim te, molim te, molim te… Scena druga – muž se pojavljuje na vratima s džakom paprika. Žena – nemi posmatrač. - Prolazio pored pijace, pa k’o velim – da se ne baci. Scena treća. Žena na vratima. - Gde ćeš – pita Muž. - Odoh samo do tu. da odnesem tetki lek. Pišite Dudi na duda.alapaca@gmail.com!
Nastavak na Lepota i zdravlje...
