Izvor: Lepota i zdravlje, 15.Avg.2018, 10:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duda Alapača: Pitam za drugaricu

Dogovaramo se moja Milica i ja da pijemo kafu – pa evo već dobre dve godine. Sve danas ćemo, sutra ćemo, pa nikako. Ili ja žurim kući ili ona vodi malu u šetnju ili nas nešto treće spreči – uglavnom – nikad se dogovoriti. Elem, rešim ja i pozovem je pre neki dan. Pitam – jesi kući. Kaže – jesam. Kažem – ne mrdaj, stižem. I tako i bi. Kupim usput čokoladu za malenu, , kafu onu u kartonskom pakovanju, sok, sve kako valja i trebuje. Dođem tamo, vidim – dete poraslo. Prohodalo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << Pa i progovorilo. Piše: Duda Alapača Pružim Milici onu kesu, vidim, ona se snebiva. Joj, Dudo, stvarno nisi trebala… Mi ti slatko i ne jedemo baš. A ni kafu ne pijem, dodade. Pa šta onda da ti donesem kad dođem u goste, upitah…? Flašu vinjaka? Ili da ti dam u parama, pa kupi sebi nešto, pokušah da se našalim. Milica se kiselo osmehnu. Ni šale nisu što su nekad bile. Samo što sedosmo, mala se saplete o prag i pade. Nasta vriska. Milica skoči, plače dete, plače i mama. Pa šta ti je, pitam, samo se spotakla – pa šta, znaš li koliko je puta moja Beba pala, ihaaaj…? Kako pa šta? Znaš li ti da i najmanji pad može da izazove potres mozga…? Nisam znala, rekoh. Sve do malopre. Fala ti što mi proširi vidike. Kad se nekako stišaše, mala priđe stolu i, iz nekog samo njoj znanog razloga, krenu da baca sve što je mogla da dohvati. Igračke, telefon, voće, daljinski – sve u sekundi završi na podu. Milica kleknu pored nje i stade da joj, biranim rečima i pažljivo, objašnjava kako je to ‘’no-no’’ i kako dobra devojčica ‘’ne sme tako da se ponaša’’. Mala ne trepnuvši dograbi moju čašu s vodom i sruči je pravo na tepih. Milica bez reči ustade i ode po krpu. Na taj način privlače pažnju, pojasni mi usput. U međuvremenu, mala uze daljinski i zafrljači ga na drugi kraj sobe. Mico, nemoj da bacaš stvari, obrati joj se majka a ja osetih kako mi se svaka dlaka na telu kostreši. S njima moraš jako pažljivo, šapnu Milica. Jasno, darling, rekoh. Ali to je ipak samo dete, nije nekakvo mitsko biće. Milica podiže obrvu. Uvredila sam visočanstvo, a to je ‘’no-no’’. Ogroman zid iracionalnih strahova i suprotstavljenih roditeljskih taktika stade da raste između nas. Ćutasmo neko vreme, svaka sa svojim mislima. Ok, bi mi jasno – nema granica, nema pravila, nema autoriteta. Čega onda ima, drugovi i drugarice..? Naše se majke nisu toliko plašile za nas. Nije se toliko mudrovalo oko tog roditeljstva. Moj otac nije morao da se nacrta svake večeri u osam nula nula da bi pomogao majci da me okupa. Ne tako davno i ja sam svoje dete kupala sama. Običnim bekutan sapunom za bebe. Jednom rukom sam držala dete, drugom tuš, sapun, peškir… Nisam se plašila da će mi ispasti u kadu. Realno, nijedna majka ne ispušta svoje dete tek tako.

Nastavak na Lepota i zdravlje...