Izvor: Lepota i zdravlje, 06.Feb.2019, 11:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duda Alapača: “Ne sad nego odmah”

Došla je s treninga, bacila ranac na pod, uzela telefon i sa visine od metar i po, aterirala na krevet. Kada sam nakon dobrih sat vremena ušla u sobu i dalje je buljila u telefon. Hajde da ručaš, rekla sam. Nije odgovorila. Nakon dva minuta, ponovo sam je pozvala. Da ručaš, Beboooo…! Sad ću, mama, rekla je. Ne sad nego odma’…! Jesi čula…? Supa se hladi. Nevoljno se dovukla do stola, skupa s telefonom, naslonila ga na činiju sa salatom, ne skidajući pogled s ekrana. Jela je nemarno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << rezanci su se slivali niz bradu. Hoćeš li ostaviti taj mobilni, barem dok jedeš, upitala sam. Nije me konstatovala. Bebo…? Gledam nešto, mama…! Gledaj u taj tanjir, bolje bi ti bilo… Ja ne znam šta je s vama, deco… Rastajete li se vi ikada od tih vaših telefona…? U krevet – s mobilnim, u kupatilo – s mobilnim, za sto, na ulicu, u prevoz… Imaš li ti uopšte prijatelje, Bebo…? Imam, mama. Gde su ti..? Tu su, mama, na telefonu, reče zbunjeno i nastavi da kusa supu. To je to, pomislih. Dešava se upravo ono čega sam se plašila. Moje dete odrasta upravo onako kako ne želim. Pamtiće svoje detinjstvo po mobilnom telefonu. Ona, jasno, s nestrpljenjem iščekuje da se najnoviji model pojavi u radnjama. Ona sanja o njemu. Iako zna da ga neće dobiti. Svesna sam da nas to vrlo visoko kotira na listi najomraženijih osoba na svetu, ali dobro – roditelji smo, to što smo omraženi – u neku ruku dođe nam k’o zanimanje. A ovo, ovo su neki novi klinci, deca sa izraženim palčevima, ugrađenim memorijskim karticama, deca koja se rađaju s telefonima u rukama, i tako manje-više, i idu kroz život, prelaze ulicu, trče, hodaju, spavaju, sanjaju…

Nastavak na Lepota i zdravlje...