Izvor: Lepota i zdravlje, 06.Nov.2019, 21:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duda Alapača: Ne da se opisati

Juče smo kod tetka Dane otvorili sezonu slava, prejedanja i porodičnih okupljanja. Ono malo preostale familije skupilo se za velikim stolom, graja, galama, tetka samo tanca oko nas, da nekom nešto, daleko bilo ne zafali. Kao i obično, pustih antene da čujem šta strina Zora priča. To kako je lepa, reče Zora i stavi ruku na grudi pa dobro udahnu. To kako je lepa, pa prijatna, to se, draga moja ne da opisati. Jel’ to Zora opet udaje ćerku, upitah Milanku koja se borila s prevelikom sarmom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << Ma jok, reče mama. Prodaje garsonjeru. Mogu misliti, rekoh. Jel’ to ono pola sobe što im je pokojni deda ostavio…? Milanka klimnu. To nije garsonjera, primetih. To je udžerica s prozorom veličine šibice. Kome to misli da uvali..? Pusti je, reče Milanka. Znaš Zoru. Njeno je uvek zlatno pa taman da je najgore. Znam Zoru. Godinama smo slušali priče o Zorinom ”ranču”, na Divčibarama. Malo malo, eto ti nje s pričom, te bila na ranču, te tamo je prelepo, priroda netaknuta, a kuća – pamet da ti stane, nema šta nema, nameštena tip-top, eto – samo da čovek ode i uživa. I tako jednom kad smo bili dekintirani, setim se ja Zore i njenog rezervata pa kažem ”strina, možemo li mi tamo s detetom da odemo na jedno nedelju dana…” Može, kako ne može, još i pitaš…? Pa što ne reče ranije, Dudo draga, zjapi onolika kuća prazna, do sad ste mogli triput, ma deset puta otići. Dade Zora ključeve, objasni nam kako da dođemo, pitam treba li mi šta, posteljine, praška za veš, peškira – ma kakvi, sve tamo ima – od igle do lokomotive. Spremimo se mi, krenemo, vozi, vozi, prođosmo dobro Divčibare, u mrklo doba noći stigosmo, kad ono – međutim. Kuća jedva stoji, struju isekli, vode nema, vece poljski, ranč od onog mraka ne stigoh ni da vidim. E mislim se, strina, sad sam ti uzela ključeve i nikad više. Prespavasmo nekako, onako obučeni, mislila sam dugo dal’ da se izuvam il’ da legamo u čizmama. Kad sam sutradan, pri dnevnom svetlu videla gde smo zanoćili – tri sam se dana od muke češala. Reko’ bežmo, Vlado, dok nismo štagod zapatili ovde. Toliko o Zori i njenom ”ranču”.   Posle udavala stariju kćerku, to je tek trebalo čuti. Aj’ što je ona ”em lepa, em prijatna” al’ zet…?! Nema takvog u tri države. Školovan, vaspitan, ma ne zna se dal’ je zgodniji i ili pametniji. A od para ne zna prosto šta će. E sad, zli bi jezici rekli – Duda ljubomorna, al’ nisam, života mi, nego znam je k’o zlu paru. I nju i onu njenu a i zeta joj, dabome, znam. Nema pas za šta da ga ujede, silne škole upisao, završio nijednu, eno ga taksira, al’ što reče Zora ”samo privremeno, dok se ne snađe”. Prošle godine izbio neki kuršlus, zet se spakov’o i vratio kod majke, cela familija ispirala usta, al’ ne da Zora trun na njega da padne. Kaže, prija bila bolesna, a on, dušica, eto kako je požrtvovan, pa čas kod majke, čas kod žene. A kunem se, pričala mi Milanka da su ga viđali da spava u taksiju. Što reče Zora – mučenik, radi treću.

Nastavak na Lepota i zdravlje...