Izvor: Lepota i zdravlje, 28.Nov.2018, 17:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duda Alapača: Ljuto, ljuće, Milanka

Razbolela se neka mamina sestra od tetke, polomila kuk, sirota, pa Milanka rešila da ode da joj se nađe, nedelju dve. Kuću očistila, cveće zalila, spakovala pižamu, papilotne, teglu ajvara, teglu slatkog od dunja, onu veliku bajaderu koju čuva još od pre drugog svetskog rata, pa put pod noge. Eto, veli, odo’ ja, Dudo. Čuvaj tatu, reče pa se zamalo ne zaplaka. Bože, mama, šta ga imam čuvati, pa nije dete. Jeste, reče Milanka. Što je stariji, to je veće dete. Ne znaš ti tvog oca. >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << Ne, nego ti ga eto znaš, pomislih. Dudo, on ne ume sam ni da se pokrije. Spava go, šapnu mi. Kako to misliš – go..!? Go – golcat…? (Šta znam, možda je to neka nova moda pod stare dane..) Ma ne tako go, nego, u potkošulji, a prozor otvoren, objasni Milanka. Ne ume da se čuva. Obiđi ga, hoćeš…? Ne, mama, neću, pustiću ga petnaest dana da skapa k’o pustinjak. Mama me pogleda zbunjeno. Naravno da ću ga obići. Svaki dan ću ga obilaziti. I neka jede kašikom, reče mama. Supu mu skuvaj, makar iz kesice. Znaš da ima osetljiv stomak. I ne kupuj mu pivo. Pivo ga nadima. I molim te, neka nosi papuče. On stalno ide bos, malo malo pa prehladi bešiku… I nek’ ne izlazi bez kape i šala… Joj, bre, Milanka, mnogo si naporna žena! Da jede čorbasto, da ne ide bos, da ne spava go… pa još samo lažu da mu kupim… Znam ja o čemu ti pričam, reče Milanka i uze torbe. Aj’ sad, uzdravlje. Odo’ ja… Putuj igumane, rekoh. I ne brini za parohiju. I tako, ode Milanka. Sutradan posle posla, svratih kod tate. Dočeka me bos. Što ne obuješ patofne neke, ili bar čarape, tata…? Zato što volim da idem bos, reče. Znam, ali hladno je… On me pogleda. Hladno…? Ove noge su, Dudo, četiri zime išle peške u školu, šest kilometara tamo, šest nazad. I ako im tad nije bilo hladno, nije ni sad. Dobro, tata, ti uvek imaš opravdanje za sve… Nije opravdanje, pobuni se tata. To su činjenice. Dobro, činjenice, nečinjenice, nemoj meni da kukaš kad te zaboli. Jesi jeo nešto? Nisam. Što? Nisam bio gladan. Kako nisi gladan..? Lepo. Nisam. U stvari, reče i zastade u sred rečenice. U stvari, nisam jeo jer sam jedva čekao da ne moram da jedem. Ona tvoja majka uspela je da mi smuči svako jelo. Ceo život ide za mnom s tanjirom i samo me nutka. ”Probaj pitu, Slavoljube, kakva je, jel’ da da je odlična, sama sam razvijala kore, probaj knedle, Slavoljube, priznaj da su odlične, ajde samo još jednu kutlaču, moraš, ništa ne jedeš, omršao si…” I ja, eto, jedem da joj ugodim, a sve ‘oće na nos da mi izađe… Ustanem ujutro, sačeka me doručak. Nema ni podne, eto ti nje s ručkom. Posle toga užina, pa večera, pa jabuka pred spavanje. Dudo, uželeo sam se da osetim glad. Eto zato nisam jeo. Zamislih se. Zamislih i nju kako naporna ume da bude, kako mu pruža komade jabuka nabodene na vrh noža i kako se ljuti kad odbije, i njega kako nazor jede samo da bi prekinuo agoniju. Dobro, rekoh. Štrajkuj ti glađu, neka ti bude. Ako se predomisliš, čorba ti je na šporetu. I nemoj da mi praviš neke lude žurke sad kad Milanke nema. Sad ja pazim na tebe, znaš..? Nikakve partije šaha, kartanja, penzionerski kružoci, after parti i te stvari, kapiraš…? Ako ćeš da se igraš, idi ispred zgrade. I nemoj da pušiš u kući, začadićeš zavese.

Nastavak na Lepota i zdravlje...