Izvor: Lepota i zdravlje, 03.Okt.2018, 14:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duda Alapača: Čuvaj me, čuvam te

Neko od majke nasledi boju očiju ili boju kose, neko genetsku predispoziciju prema aritmijama ili povišenom pritisku, a ja sam od moje nasledila potrebu da čuvam stvari. Ne krivim je, i baka je bila ista takva, ali da je lako – nije. Čovek se nekako od povišenog pritiska i izleči, ali od skupljanja koječega – nikada. Moja baka je čuvala sve, bez obzira na upotrebnu vrednost i vek trajanja. Piše: Duda Alapača Od parčića alu folije koje je uredno ravnala, preko iznošenih papuča, čarapa >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << koje su progledale na prstu, pa do kesa od kratkotrajnog mleka. Prala ih je i štipaljkama kačila na štrik da se osuše. Nikada nisam baš sasvim uspela da ukačim šta je s tim istim kesama posle bivalo, jer reciklaža u ono vreme nije postojala ni u najavi, ali baba ih je svejedno uredno čuvala. Osim toga, prala je i u špajz odlagala sve vrste plastične i staklene ambalaže – prazne kutije od sladoleda, kofice eurokrema, tegle, flaše. Kada bismo odlazili na ručak, spremala bi nam da ponesemo razne đakonije vrlo ponosna na to što ima u šta da nam spakuje. Na vratima bi nas obavezno napomenula da ambalaža nije nepovratna i da ćemo, ukoliko ne vratimo, idući put platiti kauciju, odnosno supu nositi u najlon kesi. O, da, skupljala je i kese. Kako ukrasne, tako i one obične – najlon kese. Prvo bi ih smotala u malu lopticu a potom odložila u jednu veću kesu, specijalno čuvanu za tu namenu. Jednom je prilikom mojoj majci pukao film i bacila joj je ceo kontigent najlon kesa. Baba je naravno, napravila skandal tolikih razmera da je Milanka zamalo izbačena iz testamenta. Šta će ti, baba, tolike kese, pitali smo je. Šta vas briga, odbrusila je. Ne ištu mi hleba! Moje kese, moj problem. Ako meni nisu smetale, šta je ona imala da ih baca..?! Ali, mama, ja sam samo htela da pospre… – branila se moja majka. Bolje ti je svoju kuću pospremi, moju ne diraj. Bogu hvala, još mogu da brinem o sebi, dodala je. I o svojim kesama, pomislila sam ali se nisam usudila da izgovorim, da ne bih i ja ostala bez ono malo nepokretne imovine. Moja Milanka, koja se eto zgražavala nad babinim čuvanjem svega i svačega, vremenom je nadmašila rođenu majku, i to tako da nam je kuća u jednom trenutku bila nalik na buvljak. Pravi pravcati buvljak. Odakle joj sve to, pitala sam tatu. Otkud znam, Dudo, ja pola tih stvari i ne prepoznajem a ona se kune da su naše. Da je ne znam, tačno bih pomislio da ronda po kontejnerima. Eno tamo u ostavi nađem tranzistor. Pitam – čiji je, a ona sva u čudu, veli – Dragoljube, ti si počeo ozbiljno da zaboravljaš! To je, kaže, prvi tranzistor koji smo kupili kad smo se uzeli. Ko bi se toga sećao, moja Dudo..?! I još me napade, kako nemam srca! Dobro, de, ”setim” se ja na kraju nekako da smo ga kupili u Nami sedamdeset i pete, od njene prve plate i da smo posle išli na šampite i bozu u Pelivan. Al’ što ga čuvaš i posle pola veka, pitam je, onako lepo, ljudski, čovečanski.

Nastavak na Lepota i zdravlje...