Izvor: Lepota i zdravlje, 20.Jan.2016, 12:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da, Mina: Ono što nas ne ubije, to nas ojača?
Autorka teksta: Mina Aleksić Uhvatila sam malu pahulju neočekivanog snežnog jutra. Bila je preslatka i tako tanka, sićušna, krhka. Istopila se za nekoliko sekundi. Palo je još njih nekoliko, ali nijedna nije bila tako lepa, tako slična onoj koju sam prvu držala. Svaka je drugačija, ali ona prva je za mene bila posebna. Volela bih da i ja u Njegovom zagrljalju, budem kao moja pahuljica. Jer ako nisam, istopiću se odmah… Iako se često predstavljam da sam tvrda kao kamen, imam utisak >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << da su sve žene poput porcelanskih lutki. Lepe i jake spolja, a unutra potpuno lomljive. Mene slomi sve. Tužan film, presladak klip sa kučencetom, potresna priča moje komšinice, osetljivost moje najbolje dugarice, teške reči moje mame, depresija posla, a ponajviše, naravno, sve ono što moj dragi može da uradi ili kaže, a da je suprotno od onoga što očekujem. Plačem, ronim suze guste i teške poput magle kada mi nešto nije po volji. Potom naiđu i oni “ženski periodi” u kojima i sitnice i gluposti, koje regularnim danima nikoga ne bi pogodile, nas pogađaju. Ko mi je pojeo čokoladu, zašto nisam dobila med uz ćaj u kafiću, i zašto mi dečko kulira poruku već sedam minuta? Da li smo mi žene toliko dosadna i naporna stvorenja, ili smo jednostavno – previše osetljive? Šta je to što kroz život moramo da prođemo da bismo očvrsnule, kao da se nekima od nas nisu dešavale objektivno potresne situacije? I tu dolazimo do pitanja: da li ono što nas ne ubije nas zaista ojača? Foto: Privatna arhiva Čini mi se da, nekako, mene sve upuca prvim hicem sa velike daljine. Jako brzo pokleknem pod napetošću situacije i ne umem da isplivam iz problema koji me zadesi. Kada doživim nešto teško, poput razočarenja u voljenu osobu, prvo padnem u crnu rupu depresije iz koje ne vidim svetlost života, a onda se, nekako, posle poprilično dosta vremena, izdginem iz srca zemlje i nastavim da živim. Možda sam ojačala tada, a možda jednostavno shvatila da je život isuviše kratak da bismo ga trošili na toliko očajavanje. Međutim, slična situacija me zadesi posle izvesnog vremena i ja ponovo tonem, davim se i gušim u toj istoj rupi sve dok dođem do nepostojećeg dna, a tu onda provodim dane, mesece, možda čak i godine, dok ponovo ne rešim da vaskrsnem. Zašto onda nisam dovoljno ojačala da me svaka ta slična situacija ne pogodi i potrese toliko iznova? Zato se uporno i preispitujem – da li mi uopšte umemo da ojačamo ili samo pomalo svesnije podnosimo svaki sledeći pad, jer znamo da ćemo kad-tad ipak uspeti da se izdignemo i pobedonosno pobegnemo odatle. Ostale moje blogove možete pročitati OVDE.
Nastavak na Lepota i zdravlje...
