Izvor: Politika, 02.Maj.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udarnik zvani Zemljotres
Kad se krampa dohvati Lazar Petronijević, nekadašnji akcijaš sa 15 udarničkih značaka, ni danas mu nema ravnog
Užice – Snažan stisak goleme šake, a u šezdesetu ulazi, još ima Lazar Petronijević, prvi kramp užički. I najtvrđi kamen puca kad ga on krampom, onako znalački, udari. Uvek je na ceni to njegovo umeće u ovom kamenitom kraju.
A rad je Lazaru u krvi: bio je nekad čuveni akcijaš, 15 puta udarnik od čega tri puta dvostruki. Po nadimcima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lazo Zemljotres i Lazo Bager tada poznat. Kad je on kopao, zemlja se tresla. Na teškom poslu u livnici Valjaonice bakra decenijama radio. Ni danas, iako deda sa četiri unuka, nema mu ravnog kad treba kanal iskopati, ugalj uneti, drva cepati.
– I ništa mi nije teško, navikao sam da radim. Ma nikada sebe nisam štedeo – priča nam on, najradije se sećajući akcijaških dana. A Lazarevog pregalaštva sećaju se mnogi njegovi saborci akcijaši. Jedan od njih, užički sindikalac Petrašin Drulović, kaže:
– Lazo Zemljotres je legenda. Čovek kod koga nikad nije bilo „neću“ i „ne mogu“. Gde god zatreba on poturi leđa, a nikad nije klonuo duhom.
Lazar Petronijević se rodio u obližnjoj Zlakusi, selu zemljanih lonaca, ali mu život u detinjstvu nije bio mek kao glina od koje se lonci prave. Odmalena po selu teške poslove obavljao, u radu očvrsnuo. Sa 19 godina se oženio i u Valjaonicu bakra zaposlio, u Sevojnu nastanio gde i sada s porodicom živi. Na svom radnom mestu, jednom od težih u valjaoničkoj livnici, radio na livnim uređajima: katkad i lonac pun užarenog bakra prihvatao i izručivao.
Krajem sedamdesetih, po uspešnom periodu bavljenja fudbalom, „zarazio“ se virusom akcijaštva. Valjaoničari imali iskusnu omladinsku radnu brigadu „Slobodan Penezić Krcun“, a u nju Lazo prvi put stupio 1977. godine na ORA „Kadinjača“. I odmah ostavio utisak, među najvrednije se svrstao. Na 12 radnih akcija potom učestvovao, po svim jugoslovenskim republikama puteve, objekte i sportske terene gradio, goleti pošumljavao, kanale za vodovod kopao...
Kramp mu uvek bila glavna alatka: počne na trasi da kopa rano ujutru pa, uz samo jednu kratku pauzu, ne prestaje do po podne. Odmicao svima, jedva bi oni s lopatama stizali da povade zemlju koju bi Lazo otkopao. Prepričavalo se po brigadama kako radi onaj momak zvani Zemljotres, i novine su o njemu pisale. Jednom su mu se, na ORA „Katlanovo“ 1980. godine, komandanti svih brigada potpisali na kramp za uspomenu mu poklonjen. Drugom prilikom, na akciji u Bosanskom Petrovcu, hteli su da miniraju veliki kamen jer nisu mogli da ga razbiju. „Stanite, dajte meni, štedite mine“, povikao je Lazo, pa dohvatio najbolji kramp, znao gde tačno treba da odalami i posle šest minuta udaranja kamen je pukao. A na Paliću satima je trčao gurajući puna kolica zemlje: znoj samo kipti, a Lazar peva.
I tako, akcija za akcijom i on svaki put udarnik. U društvu stotina mladih ljudi koji se, svi odreda, bore za udarnička zvanja, Lazo Zemljotres je stekao ukupno 15 značaka, s tim što je tri puta bio dvostruki udarnik.
– Lepa su to vremena bila, radili smo i zemlju s ljubavlju gradili. Akcije su nešto posebno, nemoguće je to rečima opisati, treba doživeti. Čak sam i moju stariju ćerku Marinu kad je imala šest godina vodio na ORA „Ibar Ušće“, a sa njenih 12 u Bosanski Petrovac. Eh, kada bi se sad akcije obnovile prvi bih pošao, još je snage u mojim rukama. Evo, mi stari užički akcijaši dogovorili smo se da izvedemo nekoliko manjih uređenja parkova i čišćenja korita Đetinje tokom leta. Gradu da budemo od koristi i podsetimo se na prošla vremena – priča nam Lazo, koji je i dobrovoljni davalac krvi.
Kad bi išao na akcije, seća se, nije od Valjaonice bakra dobijao slobodne dane. Morao je na tu društvenu aktivnost godišnji odmor da potroši, iako je i na poslu bio jedan od najvrednijih, dobitnik priznanja najbolji mladi radnik samoupravljač i gradske plakete za rad. Izgarao je, a kasnije postao – tehnološki višak. Posle 32 godine staža (s beneficijama) 2003. godine su ga u preduzeću proglasili tehnološkim viškom i dali mu otpremninu. Danas, kaže, živi od polovine penzije za treću kategoriju invalidnosti, pa dodatno zarađuje radeći teške fizičke poslove.
– Gledam današnju mladu generaciju, ima ih i dobrih i vrednih, ali većina se ne prihvata kakvog napornijeg rada. I žale mi se ljudi kod kojih ponešto odradim kako, i kad dobru dnevnicu ponude, teško dobrog fizikalca nalaze. Ne znam ko će nas zameniti kad mi stariji onemoćamo, jer u svako vreme je vredan fizički radnik potreban – razmišlja stari akcijaš.
Branko Pejović
objavljeno: 03.05.2014.
