Izvor: Politika, 07.Maj.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rođendan zaboravljenog heroja istorije „Politike”
Jovan Popovski, prvi novinar koji je u svet poslao izveštaj o katastrofalnom zemljotresu u Skoplju, proslavio 95. rođendan
Veteran „Politike” Jovan Popovski (1915–2012), novinar koji je 1963. godine imao svetsku ekskluzivu – prvi je na stranama našeg lista objavio izveštaj o katastrofalnom zemljotresu koji je razorio Skoplje, preminuo je 4. maja u glavnom gradu Makedonije. U čast kolege koji je više >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od 30 godina bio dopisnik iz Skoplja ponovo objavljujemo tekst iz „Politike” od 29. septembra 2010. godine.
----------------------------
Okruživši Jovana Popovskog, pedesetak unezverenih ljudi u pidžamama, okrvavljenih glava i sa užasom u očima, pitalo se zašto taj čovek urla u poljski telefon, u zori smrti i plača. Skoplje se budilo u apokaliptičnom praskozorju: zgrade su nestajale, zemlja je pucala, oblaci prašine nadvili su se nad gradom. Čula se nova tutnjava, tlo se opet zatreslo, a Popovski nije prestajao da urla. Onda se onesvestio. Samo je pao u prašinu.
Neka žena ga je probudila. Trgao se i nastavio da viče u poljski telefon povezan žicama sa banderom u srušenoj ulici. Bila je to jedina veza Skoplja sa svetom. Dopisnik „Politike” iz makedonske prestonice znao je da je to njegov zvezdani trenutak u najstrašnijem skopskom jutru, 26. jula 1963. godine.
Izdiktirao je tekst i ponovo se srušio na zemlju. U Beogradu je bilo sve spremno za štampanje prvog vanrednog izdanja „Politike” posle Drugog svetskog rata, sa naslovom preko cele prve strane: „Katastrofalan zemljotres u Skoplju”.
Ali nepun sat pre prvog potresa, koji se dogodio u 5.17 časova, kola Hitne pomoći jurila su ulicama usnulog Skoplja, prevozeći Popovskog ka operacionoj sali koja je bila spremna za njega. Docent dr Kaftandžijev je nekoliko minuta ranije naredio svom timu da se okupi, kako bi odmah operisao dopisnika „Politike” koji je trpeo nesnosne bolove zbog čira na dvanaestopalačnom crevu.
„Smestili su me na operacioni sto i spremali da me seku, kada je zatutnjalo”, kaže zaboravljeni heroj „Politikine” istorije, sećajući se svog novinarskog podviga o kojem je kasnije izveštavao „Vašington post”.
Jovan Popovski je pre tri dana proslavio 95. rođendan u svom stanu u Skoplju. Tog dana objavljena je njegova knjiga „Prilozi o mom stvaralaštvu” u kojoj se nalaze prikazi londonskog „Tajmsa”, pariskog „Monda”, vašingtonskog „Posta”, „Politike”, „Borbe” i ostalih jugoslovenskih listova, uz komentare makedonskih akademika, istoričara, književnika i novinara. U jednom su saglasni: Popovski je doajen ne samo makedonskog i jugoslovenskog, već i evropskog novinarstva.
„Valjda ima neka Portugalka koja je starija od mene ali aktivno piše”, kaže Popovski.
Koncentrisan je i fokusiran na razgovor kao tog kobnog jutra. Ipak priznaje da prošle noći nije mogao da zaspi, jer je očekivao telefonski poziv i razgovor za njegovu „Politiku” posle toliko godina. U penziju je otišao daleke 1981. godine, nastavljajući da objavljuje knjige.
„Svaki novinar u životu ima jedno kapitalno delo, a slanje tog izveštaja iz Skoplja je zaista bilo senzacija”, seća se. „Kada sam istrčao sa klinike, nisam imao vremena da mislim na bolove u stomaku, sve vreme sam smišljao kako da se javim „Politici”.
Pošta broj dva bila je sravnjena sa zemljom. Na Pošti broj jedan južni zid je bio srušen i visili su kablovi. Očajan, Popovski je potrčao ka trgu, gde je sreo režisera Velju Ličenoskog. Rekao je Popovskom kako je telefonista sa poljskim telefonom u rukama odjurio ka spomeniku pored gimnazije.
Popovski je potrčao ulicama duž obale Vardara.
U redakcijskim „Politikinim” legendama, koje su se ispredale kasnijih godina, najfantastičnija je bila ona da se Popovski popeo na banderu, spojio žice i izdiktirao tekst. On nam otkriva šta se dogodilo:
„Telefonista se popeo na banderu i pokušavao da Skoplje spoji sa svetom. Vikao sam da pozove redakciju ’Politike’, uspostavio je vezu preko Prištine i bacio mi je slušalicu. Na drugoj strani je bila sekretarica redakcije Ruška.” „Ružo, ovde Popovski!”, viknuo sam.
Čuo je kada je ona povikala: „Ljudi! Popovski je živ!”
„Počeo sam da plačem. Uvek zaplačem kada se setim tog razgovora.”
Slušalicu je preuzeo tadašnji direktor „Politike” Danilo Purić. Popovski je predložio da „Politika” spremi vanredno izdanje.
„Imaš li napisan tekst?”, pitao je Purić.
Popovski je odgovorio: „Imam”.
Slagao je. U ruci je držao cedulju koju je pokupio sa klinike. Samo tri broja sa vremenima udara. Prvi u 5.17, poslednji u 5.43 časa.
U Beogradu se čekalo da dojuri stenograf. Popovski je počeo da diktira tekst „iz glave”. Skopljaci su počeli da se okupljaju, kako bi videli koja se „budala dere ispod bandere”, dok se sve okolo ruši!
– Jedan mi kaže: „Nisi rekao da je palo sajmište”. Drugi viče: „Nisi kazao da se srušio Istorijski muzej”… Tada sam pao u nesvest. Stenograf je vikao: „Nastavi”, a jedan od Skopljanaca je preuzeo slušalicu: „Čekaj, čovek je pao u nesvest”. Probudila ga je žena koja mu je bukvalno sasula čašu mleka u usta.
Produžio je da diktira prvi izveštaj iz porušenog Skoplja. Dopisnici stranih agencija akreditovani u Beogradu okupirali su zgradu „Politike”, kako bi preuzeli vanredno izdanje i citirali njenog dopisnika iz grada u čijim ruševinama je nestalo više od 1.000 ljudi.
Za taj poduhvat Jovan Popovski nije dobio nikakvu nagradu. Nije dobio ni orden, iako su kasnije odlikovani svi jugoslovenski novinari koji su tragom njegove priče nastavili da izveštavaju o zemljotresu.
„Ja nisam izveštavao zbog ordena, već zbog ljubavi prema ’Politici’ i čitaocima”, opet se smeje izveštač koji zbog oštećenog vida ne može da čita „Politiku”. Ali njegov sin Klime mu redovno prepričava sadržaj i čita najzanimljivije tekstove.
I još nešto. Jovan Popovski je na operaciju sa koje je pobegao u 5.17 časova kobnog jula 1963. godine otišao sa više od tri decenije zakašnjenja. Operisao je čir 1994. godine.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 08.05.2012.
