Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Dec.2019, 11:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratska stranka: Šta nije demokratski
Gubitak vlasti 2012. delovao je kao zemljotres u Demokratskoj stranci. Njena rukovodstva (jedno za drugim bežala su iz nje) pokazala su se nedorasla krizi, brojnim cepanjima i nesređenom finansijskom politikom prepustili su Stranku “svojoj sudbini”, da klizi na najniži rejting od svog postanka. Umesto da se suoče s realnošću, analiziraju uzroke poraza i izvuku pouke, mobilišu članstvo za obnovu, ona su napuštala “brod koji je izgledalo da tone”
Piše: >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Dragoljub Mićunović
Šekspir u jednoj drami kaže: “Čovek treba da je ono što izgleda, a ono što nije da i ne izgleda!” Taj Šekspirov stih, koji često citiram, izmamio mi je naslov za ovaj tekst o Demokratskoj stranci. A kad je reč o Demokratskoj stranci, morao sam se setiti da sam pre 30 godina, otvarajući Osnivačku skupštinu Demokratske stranke, prve opozicione stranke posle dugogodišnje jednopartijske vladavine, citirao starog grčkog istoričara Herodota, koji je prvi upotrebio reč demokratija za vladavinu naroda, opisujući je kao suprotnost vladavini jednog čoveka. Rekao je da je demokratija lepa i da znači ravnopravnost za sve. Ali je, kao veoma važno, dodao da se “u njoj ne mogu dešavati one loše stvari koje se dešavaju u vladavini jednog čoveka”. Prepune sale i hodnici Doma omladine odjekivali su od aplauza, ogromna, godinama negovana nada mnogih građana da mogu da utiču na svoju sudbinu privukla je i obradovala veliki broj ljudi. Oni su želeli demokratsku stranku i ušli su u nju i ostajali u njoj i onda kad su mnogi “kormilari” usmerili naš državni brod u pogrešnom pravcu.
Namera ovog teksta, međutim, nije “sentimentalni vremeplov” već samo podsećanje zašto je demokratska stranka dugotrajan i neophodan “politički brend”. Njena iskustva su dragocena za svakog ko želi da uči, bilo da je u opoziciji ili na vlasti.
ODLASCI BEZ RAČUNA: Politički i moralni kapital, koji je Demokratska stranka stekla tih prvih godina na domaćoj i međunarodnoj sceni, učinio ju je nezaobilaznim političkim faktorom u svim zbivanjima u zemlji. Kao najstarija politička stranka, DS poseduje iskustva o raznim vidovima političko-partijske borbe, od vrsta kampanja, pregovaranja, stvaranja koalicija do raznih vrsta bojkota. DS je stranka s neprekidnim učešćem u parlamentima Srbije i u saveznoj državi. Sazrevala je u opoziciji, suprotstavljajući se nedemokratskom režimu, ali se ogledala i na vlasti, u obnovi zemlje i njenom vraćanju u međunarodnu zajednicu. Svojom proevropskom politikom izvela je zemlju iz izolacije i dovela je do “statusa kandidata” za članstvo u EU. Uradila je mnogo, ali i mnogo grešila, na kraju skupo plaćajući za svoje greške.
. Gomila funkcionera DS odlazila je iz Stranke kao “zaboravni” gost, ne plaćajući račun.
U “borbi za opstanak” neophodno je okupljanje, dijalog i ohrabrenje. Bilo bi dobro da se čuju svi glasovi kritike i predloga da se budućnost stranke bar nazre. U te svrhe ovo pišem:
Šta, po mom mišljenju, nije sprovedeno demokratski:
1. Nedostajali su iscrpniji finansijski izveštaji na Glavnom odboru, o uzrocima velikih nepovoljnih zaduženja u izbornoj kampanji, koja su blokirala račune Stranke i paralisala mnoge njene aktivnosti;
2. Odnos prema Poslaničkom klubu verovatno je jedan od najsnažnijih generatora neslaganja veće grupe poslanika s ponašanjem rukovodstva Stranke. Poslanički klub je verovatno najvredniji deo DS. U Klubu je pet žena koje su spadale u grupu veoma aktivnih i uglednih članica parlamenta: (Gordana Čomić, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Aleksandra Jerkov, Maja Videnović), sve su one aktivne i u međunarodnim kontaktima evropskih parlamentaraca. Tome treba dodati bar pet muških članova, veoma zapaženih, aktivnih i borbenih parlamentaraca.
Bez ikakvog dogovora preneta je “odluka” Saveza za Srbiju da poslanici bojkotuju Skupštinu. Iako su poslanici smatrali odluku pogrešnom, iz “solidarnosti sa Strankom” nisu izašli iz Stranke i zadržali članstvo u parlamentu. Mogli su da naprave dva poslanička kluba i ne prelazeći u druge stranke. Iako su bili duboko uvereni da je napuštanje Skupštine glupost jer je to jedina institucija čiji se rad preko RTS direktno prenosi i tako čuje i glas opozicije u celoj zemlji. Deluje ne samo nedemokratski kada se dopušta da ljudi koji nisu u Skupštini niti predstavljaju parlamentarne stranke vrše pritisak na DS da “disciplinuje” svoje poslanike, izabrane na listi Demokratske stranke. Kakva je to arogancija!
3. Primer “brzih” nepromišljenih poteza jeste odluka Glavnog odbora DS, izglasana bez otvaranja debate, da svi bivši ministri i sekretari iz poslednje vlade DS podnesu ostavke na poslaničke mandate, pod pretnjom isključenja iz Stranke. Glupa odluka. Stranka se lišava najkvalitetnijih i najobaveštenijih ljudi u skupštinskim debatama u kojima vlast falsifikuje, izmišlja, satanizuje vladavinu demokrata, a ljudi koji im mogu odmah dokumentovano odgovoriti bivaju zamenjeni. Pošto je DS na inicijativu Venecijanske komisije izglasala izmenu Zakona o poslanicima po kojem poslanik raspolaže svojim mandatom i samo ostavkom se njega može lišiti. Indirektno, to je bilo i priznanje da je prethodna demokratska vlada bila loša, pa se izbacuje i iz Skupštine. Govorio sam i glasao protiv te odluke GO. Kada sam posle nekoliko dana na televiziji rekao da sam bio protiv te odluke jer je ona nezakonita pošto ograničava prava poslanika i da sam ja “u sukobu zakona i partijske discipline, kao demokrata uvek na strani zakona”. Žestoko su me napali na sednici Predsedništva i malo je falilo da predlože moje isključenje iz Stranke. Posledica ovog disciplinovanja bila je da su neki poslanici – bivši ministri – vratili mandat, neki su i otišli iz DS, drugi koji nisu vratili mandat isključeni su, pa su otišli i osnivali svoje stranke.
4. Odluka o učlanjenju DS u Savez za Srbiju, kojom se DS odriče bitnog elementa svoje suverenosti da određuje svoju politiku i taktiku da se povinuje odlukama Saveza koje se donose konsenzusom.
POTVRĐIVANJE ODLUKA SZS: Spremio sam se da iznesem niz argumenata protiv ulaženja u tako heterogeni savez. Još su mi živa sećanja na kratak život i sudbinu Deposa, kao velike saborne snage heterogenih elemenata. Ovde su u Savezu i oni koji su za EU i oni koji su protiv EU, i oni koji su za sporazum s Prištinom i oni koji smatraju izdajom svako pominjanje Kosova drukčije nego kao “Južne srpske pokrajine”, unutar Srbije. Ako bi im, kojim slučajem, narod poverio državu, u kojem bi je pravcu vodili? Nisam uspeo da za po pet raspoloživih minuta na Glavnom odboru učesnicima u raspravi izložim sve argumente, predsedavajući me je opomenuo i ja sam shvatio da, u stvari, nema rasprave nego je samo formalno GO trebalo da potvrdi donetu odluku.
5. Godinu dana pre raspisivanja parlamentarnih izbora promovisana je jedina proaktivna parola: Bojkot. Mirni ulični protesti izražavali su nezadovoljstvo značajnog dela stanovništva, prvenstveno iz redova srednje klase, intelektualnih krugova, iz oblasti kulture, prosvete i nauke i nezaposlenih i slabo plaćenih radnika. Godinu dana ti ljudi, uporno šetajući ulicama, izražavaju svoje nezadovoljstvo autoritarnim i korumpiranim režimom i političari im nude sitne provokacije u vidu više ili manje neuspelih performasa. Bez sindikata, omladine, udruženja, penzionera, nema masovne baze za ozbiljne proteste. Doći će i proći izbori, bojkotovaćemo ih. Reći ćemo da nisu “pošteni i fer” i da ih ne priznajemo! Da li će ih i međunarodna zajednica smatrati nelegitimnim i neće hteti da razgovaraju s Vučićem? S nekim moraju da razgovaraju. Ko će im izgledati “legitiman”? Šta je doneo bojkot u Albaniji? Ne verujem da se bojkotom može doći na vlast mirnim putem. Zašto ne razgovaramo ozbiljno: šta da se radi? Kako se suprotstavljati autoritarnoj vlasti (“vlasti jednog čoveka”) i odbraniti proklamovane demokratske vrednosti. Moramo izaći iz političkog autizma: “Mi imamo ugovor s narodom, nema razgovora s vlašću, ko nije za bojkot, verovatno radi za Vučića”! Bojkotovaćemo izbore, neće nas biti u parlamentu ni na javnoj sceni, ali pobedićemo! Kako? Jednostavno, bojkotom! Dakle, pobeda u takmičenju bez borbe. Posle izbora koji neće biti fer, kakav je scenario moguć? Performansi koji se pretvaraju u ulične borbe? Intervencija međunarodne zajednice o poništenju izbora? Mirni i dobrovoljni odlazak SNS-a s vlasti? Odgovor na sve ovo je: “videćemo”! To znam i ja, ali šta ćemo videti?
6. U nedostatku jasne perspektive rukovodstvo DS se opredeljuje za “treniranje strogoće”! Ko ne sluša, raspust! Preko sedamdeset raspuštenih odbora sumorna su slika. Demokratski je okupljati ljude, a ne rasterivati ih. Raspuštanje Beogradskog odbora, kriza Stranke u Beogradu, gde je Demokratska stranka decenijama imala glavno i najveće uporište, krajnje su razočaravajući. A vrhunac je svakako raspuštanje Demokratske omladine! Pa zar kad treba da se borimo za omladinu da ne ide u inostranstvo, da se ne utapa u fudbalske huligane i organizovane destruktivce, mi ih rasturamo. Zar smo zaboravili da razgovaramo i dogovaramo se. Ko ne zna da su dijalog i kompromis strateške alatke demokratije, on je zalutao u Demokratsku stranku!
7. Nedemokratski je rečnik koji se pojavio u naknadnim izjavama posle poslednjeg Glavnog odbora i za svaku je osudu. Denunciranje i sumnjičenje svojih drugova, članova najvišeg organa stranke da sarađuju s režimom za svaku je osudu. Kvalifikovanje poslanika koji nisu dovoljno poslušni rukovodstvu, što je sebi dozvolio zamenik predsednika Stranke, veoma loše govori o njegovom razumevanju demokratije.
NEVIDLJIVA STRANA MESECA: Demokratski je boriti se protiv korupcije, protiv tajnih dogovora, protiv laži i falsifikata. Ali je nedemokratski zaboraviti na nezaštićene, nezaposlene, diskriminisane ljude u našem društvu, na onu “nevidljivu stranu meseca”, na onaj deo društva koji je van borbi za vlast i van svake politike, osim brige kako da preživi. Socijalno degradiran i egzistencijalno ucenjen, taj deo građana masovniji je od svake partije i koalicije u našem društvu. Tu “socijalnu osetljivost” DS ne sme sasvim da izgubi. Jedan od razloga pada rejtinga DS-a je i taj što mnogi nisu mogli da odole “iskušenjima vlasti”. Za mnoge je nedostižan ideal ostao stari rimski konzul Katon, koji je kao konzul rekao: “O mome poštenju svedoči moje siromaštvo”.
Demokratskoj stranci se pomaže ako se slobodno govori o njenim greškama, ako se traži da bude bolja i ako ne da da se nedostatak autoriteta zameni disciplinom. Demokrati se moraju postarati da nađu efikasnije lekove protiv postojeće idolatrije novca i moći i da im se manje pokoravaju.
Pogledaj vesti o: Zemljotres
.jpg)
